Više od četiri petine stambenih i poslovnih zgrada u 25 evropskih gradova nema dovoljno krošnji drveća u neposrednoj blizini da bi se ostvario značajniji efekat hlađenja tokom toplotnih talasa, pokazala je analiza otvorenih podataka koju je sproveo stručnjak za urbano ozelenjavanje dr Tami Kroeser sa Univerziteta RMIT u Australiji.
Istraživanje je obuhvatilo oko 5,5 miliona objekata u gradovima Francuske, Španije, Italije, Nemačke, Portugala, Grčke i Velike Britanije. Za svaku zgradu analizirana je pokrivenost drvećem u krugu od 60 metara, odnosno u prostoru koji neposredno utiče na uslove u kojima ljudi žive i rade.
Rezultati pokazuju da čak 84 odsto posmatranih zgrada ne dostiže prag od 30 odsto pokrivenosti krošnjama u blizini. Taj nivo se u stručnoj literaturi o urbanoj toploti navodi kao važan za ublažavanje opasnog efekta urbanog toplotnog ostrva.
Analiza se nadovezuje na rad dr Kroesera koji je objavljen u časopisu "Nature Communications", a prema njegovoj oceni, sve učestaliji i intenzivniji toplotni talasi u Evropi ukazuju na strukturne probleme u načinu na koji su gradovi planirani i građeni.
On je dalje naveo da park sa mnogo zelenila, ukoliko se nalazi nekoliko blokova dalje, ne može da pomogne stambenoj zgradi koja je neposredno okružena zagrejanim asfaltom.
Najviše drveća u Kelnu i Hamburgu
Među obuhvaćenim gradovima najbolje rezultate su ostvarili Keln i Hamburg. U njima se približno 45 odsto zgrada nalazi iznad praga od 30 odsto kada je reč o drveću u neposrednom okruženju.
Na trećem mestu našla se Nica, gde oko 41 odsto objekata ispunjava posmatrani kriterijum. Relativno povoljan rezultat ovog grada u velikoj meri je povezan sa vegetacijom na okolnim padinama.
Posle ova tri grada rezultati se brzo pogoršavaju. Na drugom kraju liste nalazi se Sevilja, koja se redovno suočava sa ekstremnim letnjim temperaturama. U tom gradu čak 98 odsto zgrada nema dovoljno krošnji u blizini.
U Londonu je od približno 1,5 miliona analiziranih objekata, 93 odsto ispod utvrđenog praga. U Parizu taj udeo dostiže 96 odsto, dok prosečna pokrivenost krošnjama u okolini zgrada iznosi svega 12 odsto. Ni Rim nije pokazao znatno bolji rezultat, pošto 85 odsto objekata nema potrebnih 30 odsto drveća u neposrednoj blizini.
Istraživač je naglasio da nije reč o malom odstupanju od poželjnog nivoa. U većini gradova više od polovine analiziranih zgrada ima manje od 10 odsto drveća u svom neposrednom okruženju.
Grad, kako je objasnio, posmatran u celini može da ostavi utisak da raspolaže zadovoljavajućom količinom zelenila, dok istovremeno većina stanovnika u blizini svojih domova ima veoma malo hlada.
To se događa zato što je rashladni efekat drveća izrazito lokalnog karaktera. Krošnje koje nisu blizu mesta stanovanja i rada neće zaštititi ljude tamo gde su oni stvarno izloženi visokim temperaturama.
Najsiromašnija naselja najviše izložena vrućini
Analiza je pokazala i da zelenilo nije ravnomerno raspoređeno. U gradovima za koje su bili dostupni podaci o prihodima stanovništva ili stepenu materijalne ugroženosti, ispostavilo se da siromašnija naselja uglavnom imaju manje drveća i više temperature površina.
Time se najvećem toplotnom opterećenju izlažu upravo ljudi koji raspolažu sa najmanje finansijskih mogućnosti da svoje stanove prilagode ekstremnim vremenskim uslovima.
Velika gustina izgradnje ne mora da znači i više temperature
Dovodi se u pitanje i pretpostavka da su gusto izgrađena urbana područja neizbežno toplija. Poređenjem naselja sa sličnom gustinom stanovanja utvrđeno je da delovi grada sa odgovarajućom količinom stabala mogu da budu od 4 do 10 stepeni Celzijusa hladniji od uporedivih urbanih žarišta.
U Parizu je zabeležena temperaturna razlika od čak 10,5 stepeni Celzijusa, dok je u Birmingemu ona iznosila 6,6 stepeni.
Analiza je obuhvatila i gusto izgrađene delove gradova sa stanovima, prodavnicama, kancelarijama i različitim centrima aktivnosti koji su, zahvaljujući odgovarajućoj hladovini, ostajali znatno prijatniji tokom velikih vrućina.
Ključna razlika bila je u tome da li su postojeća stabla sačuvana, da li je novo drveće planski zasađeno i da li mu je obezbeđeno dovoljno prostora, zemljišta i vode potrebne za pravilan rast.
Stara stabla ne mogu brzo da se nadoknade, nova pružaju hlad za 15 godina
Gradovi bi, prema rezultatima analize, trebalo da se usredsrede na tri prioriteta.
Prvi je sadnja drveća u neposrednoj blizini stambenih i poslovnih objekata, drugi obezbeđivanje dovoljno zemljišta i vode za razvoj stabala, a treći očuvanje postojećih zrelih krošnji.
Dr Kroeser je ukazao da su stabla koja danas rashlađuju gradove zasađena pre više decenija. Novo drvo ne može odmah da obezbedi hladovinu za čitavu zgradu, već je za takav efekat često potrebno između 15 i 20 godina.
Zbog toga svako veliko i zrelo stablo koje se sada ukloni predstavlja gubitak koji se ne može nadoknaditi u vremenskom periodu relevantnom za aktuelne toplotne talase.
(EUpravo zato/Gradjevinarstvo)