"Leto je. Uskočili ste u voz i lagano klizite kroz Evropu, laptop je otvoren, lista obaveza spremna, ali Wi-Fi u vozu ima druge planove. Mejlovi se ne šalju, stranice se ne učitavaju, a striming? Zaboravite", ovako Politico prenosi muke sa internetom u evropskoj železnici.
Železnička preduzeća često vole da se pohvale kako u vagonima možete da se prikačite na internet, ali je za mnoge putnike to i dalje vežba iz strpljenja, a ne iz produktivnosti.
"Performanse i kvalitet Wi-Fi mreže u evropskim vozovima su veoma loši", rekao je Luk Kiho, analitičar u firmi "Ookla" koja se bavi analizom umreženosti.
Velika brzina voza prirodno otežava antenama u vagonima, ili mobilnim telefonima, da zadrže stabilnu vezu dok se smenjuju tornjevi.
"Ako voz juri 200 km/h, uređaj može da prelazi sa jedne bazne stanice na drugu svakih 45 do 60 sekundi, što je vrlo brzo. To stvara tehnički izazov poznat kao Doplerov efekat", objašnjava Kiho.
To je pojava pri kojoj brzo kretanje menja frekvenciju signala i može ozbiljno da ometa stabilnost veze.
Na vozovima francuskog SNCF-a, putnici koji se povezuju na Wi-Fi dobijaju upozorenje: "Zbog nedostatka pokrivenosti i naše brzine, kvalitet mreže može da se razlikuje od onog kod kuće. Takođe se savetuje da izbegavate gledanje video-sadržaja jer to doprinosi ograničenju protoka".
"Halo? Veza nestaje..."
Ipak, loš internet u vozovima nije samo stvar brzine ili broja tornjeva. Mnogi vagoni uopšte nisu projektovani da propuštaju radio talase.
"Brojni vozovi imaju prozore sa metalnim premazima ili onima koji propuštaju niske emisije, koji prirodno blokiraju prolazak signala", kaže Kiho.
Takva postavka čini vagon sličnim Faradejevom kavezu - elektromagnetnom štitu koji blokira bežične signale, kao kada vam u liftu nestane signal.
Belgijska železnička kompanija SNCB je prošle godine odustala od uvođenja Wi-Fi mreže u svoje vozove zbog "visokih troškova i pokrivenosti telekom operatera", izjavio je portparol Tom Gijom.
Umesto toga, SNCB je odlučio da odgovornost prebaci na telekom operatere, dok je sama ulagala u uklanjanje zaštitnih slojeva sa stakala, čime se poboljšava prolaz signala.
"Telekomunikacioni operateri sada moraju da poboljšaju kvalitet signala i pokrivenost u blizini železničke infrastrukture", rekao je Gijom.
Fizika radio-talasa takođe igra ulogu: opseg koji se u Evropi najčešće koristi za 5G mrežu nije dovoljan za prodiranju kroz drveće i lišće koje često okružuje pruge. To otežava dolazak signala do kabina i korisnika, za razliku od 4G mreže, čije niže frekvencije bolje savladavaju prepreke, iako prenose manje podataka.
"U našim podacima se svakog leta vidi značajan pad performansi mobilnih mreža u područjima sa gustom vegetacijom", dodaje Kiho.
Kada se tome dodaju hiljade tunela širom evropske železničke mreže, jasno je zašto je isporuka solidnog interneta vozovima veliki izazov - iako neke zemlje u tome uspevaju bolje od drugih.
Koje zemlje imaju dobar Wi-Fi u vozovima?
Švajcarska je daleko ispred svih, sa brzinama interneta u vozu skoro 30 puta većim od onih u Austriji i Holandiji. Bila je jedina zemlja u uzorku kompanije "Ookla" koja je prešla prag od 25 megabita po sekundi u prosečnoj brzini preuzimanja što se smatra minimumom za pouzdano korišćenje interneta.
Neki železnički operateri sada se okreću nebu, i to doslovno, u potrazi za boljim internetom, oslanjajući se na satelitske provajdere kako bi popunili rupe u pokrivenosti duž pruga.
Češke železnice testiraju "Starlink", mrežu Ilona Maska, dok francuski SNCF navodno razmatra i tu američku konstelaciju i njenog francusko-britanskog konkurenta "Eutelsat".
Iako satelitska povezanost dobro funkcioniše u avio-industriji zahvaljujući otvorenom nebu i blizini orbite, to nije "neprobojno rešenje već bi to pre bila dopuna širem sistemu umreženosti".
"Toliki fokus je na dovođenju signala do voza, a zaboravlja se na distribuciju signala unutar samog voza", kaže on.
Kvalitet Wi-Fi opreme i standardi koji koji moraju da se ispoštuju igraju ključnu ulogu u stvarnoj umreženosti.
Povezivanja zabeležena u Poljskoj, koja je među najgorima po performansama, pokazuju da vozovi još koriste Wi-Fi 4, standard iz 2009. godine koji nudi mnogo manju propustljivost i sporije brzine u poređenju sa novijim generacijama.
"Bez obzira da li železnički operateri unapređuju rutere ili prozore, ako ne postoji mrežna pokrivenost, neće biti ni mobilnog signala u vozu, bez obzira na korišćenu tehnologiju", zaključuje Gijom iz SNCB-a.
A ako pomislite da biste mogli jednostavno da koriste svoj telefon kao hotspot umesto lošeg wi-fi-ja u vozu, razmislite ponovo.
"Ako svi emituju svoje Wi-Fi mreže, dolazi do ogromnih smetnji", upozorava Kiho.
Zaključak? Internet u vozovima i dalje je loš i pouzdana konekcija na evropskim šinama verovatno će još neko vreme ostati krajnje neizvesna.
(EUpravo zato/Politico)
