Ovaj automobil je sinonim za luksuz i brzinu: Stvorio ga je čovek sa mnogo tajni, a grofica mu je dala zaštitni znak

Čak iako ne znate ama baš ništa o automobilima, sigurno ste čuli za Ferari.

Čovek koji je za sve to zaslužan je Enco Ferari. I sam nekadašnji učesnik automobilskih trka, izgradio je vozilo za kojim su svi jurili.

Privatno, privlačio je još više pažnje jer je imao dve porodice.

Kako je počela istorija Ferarija?

Enco Ferari rođen je februara 1898. godine u Modeni. Školu nije voleo, a nije želeo ni da nastavi porodični posao svog oca. Sa navršenih 10 godina i odgledane jedne auto trke, znao je čime će se baviti kad poraste.

Radio je za "Alfa Romeo" kao probni vozač, a 1929. je osnovao trkački tim Scuderia Ferrari uz pomoć koga je testirao sve svoje ideje i inovacije. Nakon neslaganja sa rukovodstvom, napušta "Alfa Romeo" iako je ta kompanija sponzorisala njegov tim. Smatrao je da nisu u potpunosti tome posvećeni, pa je pošao svojim putem.

Zbog toga "Scuderia Ferrari" nije smeo da učestvuje na trkama naredne četiri godine i tako je nastala njegova nova kompanija - "Auto Avio Costruzioni" koja se fokusirala na proizvodnju delova za avione i brojne alate i mašine za italijansku vladu tokom Drugog svetskog rata.

AAC je 1939. dobio zadatak da konstruiše dva trkačka automobila. Iako je trka otkazana zbog rata, stvoren je model Tipo 815 koji ostaje važan deo istorije i sportskog automobilizma.

Kada je nakon rata opala potražnja za avio-delovima, Ferari je mogao da se posveti automobilima.

Kompaniju "Ferrari" je osnovao 1947. godine i AAC je postao njen deo. Fokus je bio isključivo na proizvodnji sportskih automobila visokih performansi.

Model 125 S je predstavljen iste godine, a pratilo ga je nekoliko legendarnih - 250 GTO i 275 GTB. Krasio ih je i elegantni dizajn tako da se Ferari pozicionirao kao lider na tržištu sportskih automobila.

I danas je 250 GTO jedan od najvrednijih i najtraženijih klasičnih automobila na svetu, a pojedini su se prodavali i za više od 50 miliona dolara.

Ferari je nastavio da dominira pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kada je odnosio pobede u brojnim trkama poput 24 sata Le Mana i šampionat Formule 1, a i sami vozači su bili zvezde svetskog glasa. Ferari je osvojio više od 5.000 trka i time je njegova reputacija bila bez premca.

Sedamdesete godine su bile, pak, obeležene finansijskim problemima, pa ga je na kraju kupio vodeći italijanski proizvođač automobila "Fijat", ali su sportska vozila sa visokim performansama i dalje redovno proizvođena, pa su tako svetlost dana ugledali modeli 308 GTB i 512 TR.

Krajem 20. veka povećan je i fokus na luksuzu, pa se i enterijer pravio po meri, a automobile su odlikovali detalji visokog kvaliteta.

U međuvremenu su se spojili Fijat i Krajsler, a Ferari je postao nezavisna kompanija sa sopstvenim upravdnim odborom direktora, akcijama i slično.

Dvostruki život Enca Ferarija

Ono što je uvek bilo zanimljivije od istorije kompanije, jeste privatan život Enca Ferarija.

Laurom Garelo se oženio 1923. i sa njom je dobio sina. Ipak, o njima nije mnogo brinuo jer su trke bile na prvom mestu. Sin je kasnije, usled teške bolesti, preminuo.

Enco je, osim venčane, imao i nevenčanu ljubav, pa je sa obe živeo u dva različita grada. Ljubavnica Luna Lardi takođe rodila sina, koga je dugo krio, a on je danas njegov jedini zvanični potomak i potpredsednik "Ferarija".

Enco je stalno punio tabloide i često je imao običaj da kaže da "muškarac uvek treba da ima dve žene".

Konj koji skače

Pisalo se i da je bio intiman sa glamuroznom glumicom, udovicom jednog od stradalih u trci, krivili su ga za pogibiju 14 gledalaca tokom jedne druge trke, a nikada nije zaboravljeno ni koliko je bio odan italijanskoj fašističkoj partiji i Benitu Musoliniju.

Nakon što je 1947. konačno osnovao sopstvenu kompaniju, grofica Paolina Baraka predlaže da zaštitni znak automobila bude "konj koji skače", jer je verovala da donosi sreću. Enco je ideju prihvatio i crnog konja uokvirio zlatnim poljem koje predstavlja Modenu. Tako je stvorena istorija.

Enco Ferari je preminuo je 14. avgusta 1988. godine u Maranelu u 90. godini, a prema njegovoj želji, javnost je za to saznala tek posle sahrane.

(EUpravo zato)