Stručnjaci upozoravaju da naredni dugoročni budžet Evropske unije zahteva "temeljno preispitivanje", jer Evropi, suočenoj sa rastućim izdacima za odbranu, klimatske promene i podršku Ukrajini, zapravo ne donosi mnogo novog prostora za potrošnju.
Novi višegodišnji budžet EU, takozvani Višegodišnji finansijski okvir (MFF) za period od 2028. do 2034. godine, predstavljen je kao istorijska reforma. Međutim, prema oceni stručnjaka, stvarnost je mnogo skromnija.
Iako Evropska komisija predlaže budžet od približno 1,8 do 2 biliona evra - najveći u istoriji Unije, nakon otplate dugova nastalih tokom pandemijskog programa "NextGenerationEU", stvarni novi finansijski kapacitet pada na oko 1,15% bruto nacionalnog dohotka EU, što je tek neznatno više od sadašnjeg okvira.
A od EU se istovremeno očekuje da finansira odbranu, industrijsku konkurentnost, zelenu tranziciju, proširenje Unije i pomoć Ukrajini.
"To nije budžet prilagođen Uniji kakvu danas imamo", kaže Eulalija Rubio, viša istraživačica Instituta Žak Delor.
"Takav budžet bi dobro funkcionisao u mnogo ujedinjenijoj Evropi, sa snažnijim osećajem političkog jedinstva. A to danas nemamo", rekla je ona za Euronews.
Rubio smatra da je neophodno "temeljno preispitivanje" budžeta i da se mora iznova razmotriti način na koji EU koristi svoj novac. Slično mišljenje dele i istraživački centri, Evropski revizorski sud i Evropski parlament.
Drugim rečima, nije dovoljno samo preraspodeliti sredstva, potrebno je promeniti sam način planiranja, finansiranja i upravljanja evropskim budžetom.
Nova struktura - ali po koju cenu?
Ključna reforma Komisije podrazumeva objedinjavanje fondova za koheziju, poljoprivredu i regionalni razvoj u jedinstveni Nacionalni i regionalni partnerski plan za svaku državu članicu.
Pristalice tvrde da bi se time pojednostavio komplikovan sistem. Kritičari, međutim, upozoravaju da se time evropski fondovi praktično "nacionalizuju", jer bi nacionalne vlade dobile veću slobodu da sredstva preusmeravaju sa siromašnijih regiona ili klimatskih projekata na druge prioritete, uz slabiju kontrolu Evropskog parlamenta.
Evropski revizorski sud upozorio je na "brojne rizike po odgovorno finansijsko upravljanje", navodeći da bi oslanjanje na nacionalne kontrolne sisteme, koji već imaju poznate slabosti, moglo da ugrozi transparentnost i odgovornost.
Za Rubia problem nije samo u tome gde novac ide, već i kako se planira i troši.
"Moramo da obezbedimo da se biraju najbolji projekti, oni koji najviše doprinose ostvarivanju prioriteta EU", kaže ona.
"Promene su postale svakodnevica. Zato nam je potrebna veća fleksibilnost, ali i drugačiji način kontrole donosilaca odluka kada koriste tu fleksibilnost."
Iluzija "sopstvenih prihoda"
Kako bi smanjila pritisak na nacionalne budžete, Evropska komisija predlaže pet novih izvora prihoda: namete na trgovinu emisijama CO₂, porez na uvoz robe sa visokim emisijama ugljenika, takse na elektronski otpad, duvan i velike kompanije.
Međutim, ekonomista Brisela Žolt Darvaš upozorava da ne treba gajiti prevelika očekivanja.
"Mnogi veruju da bi novi sopstveni prihodi EU doneli dodatni novac bez opterećenja nacionalnih budžeta. Plašim se da to nije tačno", kaže on.
Prema njegovim rečima, četiri od pet predloženih izvora samo bi preraspodelila novac koji već prolazi kroz nacionalne kase, umesto da stvore stvarno novi fiskalni prostor.
Darvaš posebno kritikuje namet za kompanije zasnovan na prometu, ocenjujući ga kao "najgori od pet predloga", jer bi nesrazmerno pogodio sektore sa manjim profitnim maržama, poput trgovine.
Najveće šanse za usvajanje, smatra on, ima mehanizam oporezivanja ugljenično intenzivnog uvoza (CBAM). Ali politički problem ostaje ogroman, svih pet mera zahteva jednoglasnu podršku država članica i ratifikaciju na nacionalnom nivou, što znači da ih svaka država može blokirati.
Pat-pozicija između tri strane
Evropski parlament traži oko 200 milijardi evra više od predloga Komisije. Poslanici tvrde da je to minimum potreban da bi se očuvali fondovi za koheziju i poljoprivredu, a istovremeno finansirali odbrana i konkurentnost, bez toga da otplata dugova "pojede" budžet.
S druge strane, tzv. "štedljivi blok" - Nemačka, Holandija, Austrija, Finska i Švedska, smatra da je budžet već prevelik i protivi se i novim evropskim porezima i zajedničkom zaduživanju.
Bezbednost i odbrana ipak su promenili neke stare saveze. Danska, nekada čvrsto među "štedljivima", sada podržava veću potrošnju ako ide na odbranu. Sličan zaokret napravile su i baltičke zemlje.
"Neke stvari jesu promenile odnose", kaže Rubio.
Međutim, kako navodi, osnovna podela i dalje ostaje između zemalja koje više uplaćuju u budžet EU i onih koje iz njega više dobijaju.
Kako bi izgledao budžet koji zaista odgovara potrebama?
- Stručnjaci uglavnom dele isto viđenje: potreban je veći budžet - najmanje 1,3 do 1,4% bruto nacionalnog dohotka EU;
- obavezni minimalni izdaci za klimu i koheziju;
- pravi evropski izvori prihoda koji bi smanjili zavisnost od nacionalnih uplata;
- kao i krizni fondovi koji bi mogli da se aktiviraju kvalifikovanom većinom, umesto jednoglasno.
Darvaš smatra da osnovni princip mora biti jasan:
"Ovaj relativno mali iznos novca trebalo bi prvenstveno koristiti za velike evropske projekte - infrastrukturu, istraživanje, konkurentnost i klimatsku tranziciju, a ne za oblasti u kojima nacionalne vlade već imaju dovoljno kapaciteta da same deluju."
Rubio zamišlja budžet koji bi bio "mnogo veći, manje unapred strogo raspodeljen, sa kapacitetom da podrži dugoročne investicije i sa mnogo većim fokusom na rezultate".
Ali upozorava i na ključni problem:
"Za to su potrebni jasno definisani prioriteti, snažan konsenzus i poverenje u evropske institucije da te prioritete pretvore u konkretna ulaganja. A bojim se da toga danas nema."
(M.A./EUpravo zato/euronews.com)
