Svetlost prazničnih lampica u istom monotonom ritmu osvetljava prostor. Miris domaće hrane meša se sa zvucima poznatog smeha i muzike u pozadini. U ćošku stola za kojim se okupila čitava porodica - nekoliko generacija - sedi sedmogodišnje dete i posmatra oko sebe, dok pored njega stoje neraspakovani pokloni.
U većini slučajeva ovaj prizor evocira lepe uspomene i mišljenje da su ti dani bili bezbrižni i ispunjeni srećom, sigurnošću i radošću. Stav stručnjaka je da se van sjaja kojim nas obasjava novogodišnja rasveta, uzbuđenja koje praznici obećavaju, i savršenih fotografija sa društvenih mreža, odvija složen unutrašnji proces.
Odgovore na pitanja koja muče roditelje oko praznika za EUpravo zato je dala master psiholog i psihoterapeut Tijana Telečki.
Zašto praznici nisu uvek laki za decu?
Dete praznike često ne doživljava racionalno. Ono ih doživljava celim telom. Svetla, zvuci, mirisi hrane, gužva, nova lica, putovanja i uzbuđenje - sve to odjednom, bez filtera. Njihov nervni sistem još uvek uči kako da obradi toliku količinu podataka, zbog čega radost često ide ruku pod ruku sa intezivnim emocionalnim reakcijama.
"Zbog toga lakše dolazi do preplavljivanja svim ovim doživljajima, što često kao rezultat ima intenzivne emocionalne reakcije. Za decu su praznici period pojačanih očekivanja, promena uobičajene rutine i povećane stimulacije, nad kojima imaju manju ličnu kontrolu nego odrasli," objašnjava Telečki.
Drugim rečima, za razliku od odraslih - deca nemaju kontrolu nad ritmom praznika. Stoga u tim trenucima, predvidivost za dete predstavlja osnovni stub osećaja sigurnosti.
Kada je sigurnost u pitanju, postoji još jedan bitan faktor, a on ima veze sa dečijom sposobnošću da dobro "čitaju" emocionalnu atmosferu u svom okruženju. Mnogo bolje nego što odrasli misle. Nije presudno da li je trpeza bogata ili ukrasi besprekorni - presudno je kako se roditelji osećaju dok sede za tim stolom.
Telečki je stava da: "Ako su roditelji napeti, iscrpljeni, u konfliktu ili pod pritiskom da "sve mora biti savršeno", dete to doživljava kao signal da nešto nije u redu - čak i ako se odrasli trude da se smeše."
Stoga je njen savat da roditelji u tim situacijam budu svesni činjenice kako detetov osećaj sigurnosti u takvoj atmosferi može postati narušen.
"Deci nisu potrebni praznici "kao iz reklama" da bi se osećali sigurno. Potrebni su im emocionalno stabilni i prisutni roditelji."
Stresori o kojima se retko govori
Praznici su vreme kada se generalno svi osećamo srećnim, ali u određenim situacijama postoji niz stresora za decu sa kojima oni ne mogu uvek uspešno da se izbore: pretrpane rasporede, stalna kretanja, nova okruženja, posete rodbini punoj nepoznatih i glasnih odraslih, buku, gužvu i gubitak rutine.
Sve to može privremeno narušiti detetove osnovne potrebe - za snom, odmorom, telesnom bliskošću i emocionalnom sigurnošću. Drugim rečima, kada dete postane razdražljivo, povučeno ili regresivno, to nije "loše ponašanje", već poruka: previše mi je.
Deca grade idealizovanu sliku praznika iz priča, reklama i priča odraslih, pa onda kada do ispunjenja očekivanje ne dođe - nastupi razočarenje. Suze zbog "pogrešnog" poklona nisu znak razmaženosti, već sudar dečjeg konkretnog razmišljanja sa realnošću.
"Tako se na primer može desiti da dete koje zamišlja "najsrećniji dan ikada" može rasplakati jer poklon nije onakva kakav je zamislilo. To nije razmaženost, već sudar dečijeg karakterističnog načina razmišljanja i očekivanja i stvarnosti," objašnjava Telečki psihologiju najmlađih.
Preveliki fokus na poklone može nenamerno poslati pogrešnu poruku: da se ljubav meri količinom stvari. Dete tada može postati zahtevnije, ali istovremeno i brže nezainteresovano - a roditelji pomisle da im je dete "razmaženo i bahato".
"Međutim, ono što je zaista problem, jeste upravo ova zamena poklona i ljubavi, koja detetu daje iluziju pažnje prisutnsoti i ljubavi, a suštinski ne zadovoljava ni jednu njegovu potrebu. Potrebno je da pokloni prate odnos, a ne da ga zamenjuju," kaže Telečki.
Jedan poklon uz razgovor, pogled i zajednički trenutak ima daleko veći psihološki značaj od deset poklona uručenih "u prolazu".
Neka deca tokom praznika postanu razdražljivija
Promene rutine i emocionalno preplavljivanje mogu dovesti do ponašanja koja odrasle zabrinu: povlačenja, pojačanog straha, regresivnih reakcija poput sisanja prsta ili poteškoća u odvajanju. Telečki smatra da je to onda signal za roditelje da je dete pod stresom i da mu je potrebna dodatna zaštita od strane odraslih u vidu zbrijavanja bazičnih potreba (sigurnost, san, manje stimulacije).
Prolazne reakcije traju kratko. Ali ako one potraju, i ako su praćene strahovima, povlačenjem ili emotivnim ispadima i fiziološkim promenama, važno je usporiti: "U tom slučaju, važno je usporiti i posvetiti detetu dodatnu pažnju."
Moć rutine i malih stvari
"Za decu (ali i odrasle) rutina znači predvidivost i izvesnost strukture dana, a predvidivost i izvesnost znače sigurnost," drugim rečima, Telečki smatra da je rutina u svako doba godine - pa i za vreme praznika - važna jer je za dete emocionalni oslonac.
Ključne tačke u svakodnevnoj rutini tokom prazničnih dana su:
- isto vreme spavanja,
- redovni obroci,
- svakodnevno vreme za slobodnu igru
- trenuci tišine i povlačenja
- kratka večernja rutina (kupanje, priča, zagrljaj) ili priča za laku noć
Poruka za kraj Telečki je da deca pamte svakodnevne zajedničke aktivnosti poput doručka sa porodicom, šetnja bez žurbe, roditelja koji sluša bez prekidanja, fizičke bliskosti poput maženja i zagrljaja.
"Deca pamte kako su se osećala, ne koliko su poklona dobila."
Kada roditelj pokaže fleksibilnost, prihvatanje grešaka i humor, dete uči da je lepota u autentičnosti, ne u savršenosti. Stav i rečenica roditelja poput: "Nije ispalo kako smo planirali, ali i dalje možemo da budemo zajedno i da se smejemo"uči dete fleksibilnosti i emocionalnoj zrelosti, a to je jedan od najvećih darova koji prema mišljenju psihologa možete svome detetu da pružite.
(EUpravo zato)
