Imela je kroz istoriju bila veoma cenjena biljka u Vavilonu, kao i kod skandinavskih naroda, kod Kelta i Skandinavaca. Ovu biljku su veoma poštovali stari Grci, koji su imelu smatrali afrodizijakom, lekom protiv neplodnosti i eliksirom večnog života.
Jedan od običaja koji se praktikuje u zapadnoj kulturi, ali sve češće i kod nas, jeste ljubljenje ispod imele.
A zašto se imela vezuje za novogodišnje praznike?
Poreklo neobičnog običaja ljubljenja pod imelom možda se može pronaći u staroj vavilonskoj legendi. Naime, u doba ove drevne civilizacije, žene za koje se verovalo da traže ljubavnog partnera stajale su same ispred hrama boginje ljubavi - tačno ispod imele. Kada bi joj prišao potencijalni budući suprug, trebalo je da s njim da uspostave vezu. Ipak, to tada nije podrazumevalo poljubac jer ljubljenje nije bio način ispoljavanja naklonosti u Vavilonu.
Prema drugim nekim drugim verovanjima, poljubac ispod imele ima direktniji koren u skandindavskoj tradiciji. Skandinavski narodi su ovu biljku nekada smatrali simbolom mira, pa su neprijatelji, kada se ispod nje sretnu, morali da prestanu sa svađom makar tog dana.
Zbog ovog običaja, Skandinavci su počeli da kače imelu iznad ulaznih vrata svojih kuća kako bi im donela mir i sreću.
Upravo je iz ovog potonjeg nastala veza između Božića i imele. Svake godine, sujeverni preci današnjih Skandinavaca su skidali pređašnju imelu, za koju se verovalo da više nema moć da prizove mir i sreću, i zamenjivali je novom.
Međutim, prvi zapisi o ovom neobičnom običaju u obliku u kojem ga danas poznajemo pojavili su se u XVIII veku u Velikoj Britaniji. Tada je, naime, zaživela tradicija da svaki put kada se par nađe ispod imele usledi poljubac - ali samo ukoliko na njoj još uvek ima bobica.
Nakon svakog poljupca, par bi otkinuo po jednu bobicu. Kada bi nestale sve bobice, to bi značilo da su zaljubljeni iz biljke "izvukli" svu sreću u ljubavi i braku, zbog čega se verovalo da poljubac ispod imele bez bobica deluje loše po zaljubljeni par.
(EUpravo zato)
