Poseta predsednika Evropskog saveta Antonija Košte Beogradu početkom juna, u sklopu njegove turneje regionom uoči samita u Tivtu, protekla je uz uobičajene poruke ohrabrenja evropskom putu Srbije.
Ipak, ispod diplomatske učtivosti, Košta je vrlo precizno naznačio na čemu Srbija mora da poradi da bi se pomerila napred.
Pored standardne priče o usklađivanju spoljne politike sa EU i o normalizaciji odnosa sa Prištinom, kroz dijalog i punu primenu Ohridskog sporazuma, izdvojile su se tri konkretne reformske oblasti. A iza svih njih, kako ćemo pokazati, krije se i jedan četvrti, nevidljivi uslov o kome se gotovo i ne govori.
Tri reformska uslova
1. Vladavina prava: preporuke Venecijanske komisije
Prva oblast tiče se vladavine prava, i to konkretno punog sprovođenja preporuka Venecijanske komisije koje se odnose na zakone o pravosuđu i tužilaštvu. Reč je o spornim izmenama iz januara 2026. (poznatim i kao „Mrdićevi zakoni“), zbog kojih je na pritisak EU zatraženo hitno mišljenje Venecijanske komisije. Preporuke su stigle, a Beograd je krenuo sa njihovim usvajanjem.
Košta je pozvao Beograd da preporuke sprovede u celosti – ne delimično i ne formalno – budući da je nezavisno i funkcionalno pravosuđe temelj svakog pregovaračkog poglavlja. U Tivtu je Košta dodao kako bez ovog koraka, Srbija će ostati zaglavljena na svom evropskom putu.
2. Sloboda medija: reforma REM-a
Druga oblast je sloboda medija, gde je Košta posebno istakao potrebu za stvaranjem podsticajnog okruženja za medije i, pre svega, za izbor novog Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) na transparentan i inkluzivan način. REM je godinama meta kritika zbog pasivnosti, a njegov sastav direktno utiče na glasanje o tome ko dobija nacionalne frekvencije a samim tim i kakav je medijski pluralizam u zemlji. Iako je deo medijskih zakona prethodno već dobio zeleno svetlo Komisije, ključ je u tome da se novi sastav REM-a izabere na način koji je u skladu sa pravilima i čiji proces uživa podršku svih uključenih akterima.
3. Izborni okvir: preporuke ODIHR-a
Treća oblast jeste reforma izbornog okvira u skladu sa preporukama ODIHR-a (Kancelarije OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava), i to pre sledećih izbora u Srbiji. Ta misija godinama ukazuje na iste slabosti – od pritisaka na birače i zloupotrebe javnih resursa do problema sa biračkim spiskom – a njihovo otklanjanje uslov je za izbore čije rezultate niko neće osporavati.
Nakon lokalnih izbora u prvoj polovini godine, koji su obeleženi brojnim nepravilnostima, ovo pitanje je dobilo dodatno na značaju. Košta je naveo da je Vlada predstavila konkretan kalendar za usvajanje nedostajućih elemenata izborne reforme, što bi, ako se ispoštuje, bio važan signal da Beograd ozbiljno shvata ovaj zahtev.
Četvrti, nevidljivi uslov: poverenje
Sve tri navedene oblasti redovno se pominju i u medijima i u izveštajima različitih institucija EU. Postoji, međutim, i četvrti uslov na koji treba obratiti pažnju, a koji se obično previđa. Nije slučajno što je Košta svoje obraćanje u Beogradu uokvirio rečenicom da se proširenje zasniva na izgradnji poverenja.
Poverenje je dakle suština. Upravo ono objašnjava naizgled paradoksalnu poziciju Crne Gore. Iako je reč o maloj administraciji koja možda nema kapacitet da baš svaku reformu sprovede na potpuno efektivan način, Crna Gora je stekla nesumnjivo poverenje Brisela – jer se, slikovito rečeno, u očima njenih zvaničnika vidi da su u celosti posvećeni evropskim integracijama.
Tamo gde postoji takvo poverenje, i tehnički propusti tumače se kao prolazni; tamo gde ga nema, i ispunjeni uslovi gledaju se sa sumnjom.
Zašto je poverenje toliko važno? Zato što je ono garancija da neće doći do reverzije postignutog – da se jednom usvojene reforme neće tiho izvrnuti čim popusti spoljni pritisak. Za Srbiju je to posebno osetljivo pitanje. Ona je često na udaru kritika da evropskim integracijama pristupa nipodaštavajuće – između ostalog, kroz napade na rad pojedinih evropskih poslanika, ali i zato što, kako navode izveštaji Komisije, nije dovoljno radila na pravovremenom obaveštavanju građana o EU i prednostima članstva.
Drugim rečima, čak i kada se reforme formalno ispune, narušen imidž može otežati izgradnju poverenja. Zato je za EU važno da se sa izgradnjom tog poverenja krene što pre, paralelno sa reformama, a ne tek na kraju puta.
Koliko poverenje može biti krhko, najbolje pokazuje primer Hrvatske. Svega nekoliko dana pre ulaska u Uniju 1. jula 2013 – dakle kada je pristupni ugovor već bio ratifikovan – hrvatski parlament je izmenio zakon o evropskom nalogu za hapšenje, ograničivši ga na dela počinjena posle avgusta 2002. godine. „Lex Perković“, kako je zakon nazvan, trebalo je da onemogući izručenje osumnjičenih lica – i to u nadi da niko neće primetiti. Primetili su. Evropska komisija je pokrenula postupak i, pozivajući se na zaštitne mehanizme (en. safeguard clause), zapretila zamrzavanjem oko 120 miliona evra fondova namenjenih Hrvatskoj. Zagreb je zakon brzo ispravio. Primer je možda plastičan, ali tačno pokazuje zašto EU želi da bude sigurna da poverenje postoji: bez njega, ni ratifikovan ugovor nije garancija da postignuto neće biti izigrano.
***
Imajući sve u vidu, za Srbiju pravi izazov možda i nije da ispuni uslove, već da uveri Brisel da iza tih ispunjenih uslova stoji i iskrena posvećenost.