Širom regiona, pa i same EU, odjeknula je ovih dana vest da su sve države članice dale zeleno svetlo za otpočinjanje izrade nacrta Akta o pristupanju Crne Gore. Ovo je korak koji nikako ne treba potcenjivati, s obzirom na to da je prošla decenija i po otkako su se članice poslednji put na tako nešto odlučile.
Tada se radilo o Hrvatskoj, koja je, kada je dobila ovu odluku, znala da više ne može postojati nedoumica oko izglednog ostvarivanja članstva.
U nastavku analiziramo kako treba tumačiti ovaj potez u kontekstu Crne Gore i ukratko predstavljamo kakve će biti implikacije za region i politiku proširenja.
Crna Gora konačno može (malo) da odahne
Poslednja odluka koju je Unija donela bila je nešto što je Podgorica sa nestrpljenjem (i određenom vrstom neizvesnosti) iščekivala.
Još otkako je Crna Gora ostvarila pozitivan izveštaj o ispunjenosti prelaznih merila (IBAR) u poglavljima koja se odnose na vladavinu prava, odnosno poglavljima 23 i 24, Evropska komisija je imala na svom radaru mogućnost da se pravovremeno krene sa izradom nacrta Sporazuma o pristupanju. Iako je u međuvremenu došlo do zatvaranja 14 poglavlja, nedostajao je konsenzus oko toga kada tačno treba da otpočne njegova izrada.
Zapravo, iako je tokom danskog predsedavanja Savetu EU donet zaključak u kojem je navedeno da je sledeći korak upravo onaj koji se odnosi na Akt o pristupanju Crne Gore, ono što je ostalo nedorečeno jeste kada će to biti operacionalizovano.
Dakle, ključni nedostatak sastojao se u tome što nije postojala vremenska odrednica za osnivanje radne grupe za izradu nacrta Akta. Iako je podrška Evropske komisije svakako značajna, ne treba zaboraviti da su članice te koje se pitaju kada je u pitanju politika proširenja, te bez njihovog aktivnog učešća u izradi ove vrste dokumenata nije bilo moguće napraviti nikakav pomak.
Čak je u jednom trenutku postojala bojazan da se jednoglasnost neće postići tokom kiparskog predsedavanja, što bi bila pozitivna vest samo za evroskeptike, bilo u državama članicama ili u našem regionu. Sa Parizom, koji je već jednom izazvao "mini krizu" kada je maltene na jedan dan odbio da podrži zatvaranje poglavlja sa Crnom Gorom, nije se znalo kolika je spremnost da ponovo iskoristi svoje pravo veta.
Uprkos tome što Francuska poseduje izrazito skeptično stanovništvo prema proširenju, Pariz ipak pristaje na potez koji treba gledati kao najozbiljniji mogući signal da je EU spremna da integriše nove članice.
Period pravljenja kompromisnih rešenja
Ono što je jasno, na osnovu višestrukih izjava komesarke za proširenje Marte Kos, jeste da će pristupanje Crne Gore biti iskorišćeno kao poligon za testiranje novih ideja. U tom kontekstu, ne treba zanemariti ni činjenicu da će institucije EU i države članice ovaj period koristiti za promišljanje o novitetima koji bi se prvi put uvrstili u neki Akt o pristupanju, a koji treba da služe kao dodatne garancije da će Unija biti sposobna da spreči ili kazni demokratsko nazadovanje budućih članica.
Zvaničnici Crne Gore do sada nisu bili oduševljeni kada su takvi signali bili u pitanju, ali, kako vreme bude odmicalo i dalja poglavlja se budu zatvarala, može se očekivati da će se pojaviti veća spremnost za kompromisna rešenja, kao izraz solidarnosti, odnosno spremnosti da se prepoznaju i strahovi država članica i njihovih građana kada je u pitanju prijem novih članica.
Kao što su i različite think tank organizacije ukazivale, treba pravovremeno uzeti u obzir bojazan članica koja se odnosi na potencijalnu disfunkcionalnost Unije sa uvećanim sastavom. Među tim predlozima, koji su sada opšte priznati, jesu i tzv. "zaštitne klauzule" (en. safeguard clauses). Iako su i ranije postojale – od 2004, preko 2007. do 2013. runde proširenja – sada je ideja da budu i dugotrajnije i dalekosežnije.
Kako stoje stvari, postoji realna mogućnost da period za njihovu aktivaciju, umesto dosadašnje tri godine po ostvarivanju članstva, bude produžen na pet ili deset godina, pa možda i do dvadeset godina. Uz to, umesto fokusa na oblasti poput jedinstvenog tržišta i oblasti koje se odnose na pravosuđe i unutrašnje poslove, fokus će se izgledno proširiti tako da obuhvati i oblasti iz Osnova. Na taj način, Unija će biti spremna da integriše Crnu Goru, pa potom i ostale članice, na način koji će joj dati dovoljno alata da vodi računa o demokratskom nazadovanju kod novajlija, čak i ukoliko se sama Unija ne bude reformisala u međuvremenu.
Implikacije za ostatak reiona
Odluka da se otpočne izrada nacrta Akta o pristupanju Crne Gore imaće posledice i van granica ove države kandidatkinje. Za ostatak Zapadnog Balkana, ali i Ukrajinu i Moldaviju, ona predstavlja signal da politika proširenja, uprkos brojnim krizama unutar i oko Unije, nije napuštena, već ulazi u fazu koja je dugo delovala van domašaja.
Istovremeno, šalje se poruka da će napredak ubuduće još jasnije zavisiti od individualnih rezultata, a ne od regionalnog paketa ili geopolitičkih obećanja bez relevantnih reformskih iskoraka. Drugim rečima, države koje budu pokazivale kredibilne rezultate u oblasti vladavine prava i demokratskih institucija, uključujući i spoljnu politiku, moći će da napreduju brže, dok će ostale rizikovati dalje zaostajanje, kao i gubitak sredstava iz Novog plana rasta.
U međuvremenu, ostaje da se drže palčevi Podgorici u njenoj nameri da Crna Gora postane 28. država članica 2028. godine.