Otkako se Donald Tramp vratio u Belu kuću, odnosi između SAD i EU ušli su u jednu od najnapetijih faza u novijoj istoriji. I pre nego što je pitanje Grenlanda dospelo u fokus političkih rasprava, carine i trgovinska politika dominirale su transatlantskim odnosima tokom 2025. godine.
U pokušaju da izbegne dalju eskalaciju trgovinskog sukoba sa Vašingtonom, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je u julu 2025. godine, zajedno sa američkom administracijom, predstavila tzv. "Okvirni sporazum o recipročnoj, fer i uravnoteženoj trgovini" između EU i SAD.
Manje od godinu dana kasnije, sa porastom tenzija oko Grenlanda, ovaj sporazum se i dalje nalazi na tankom ledu, dok EU paralelno nastavlja i intenzivira pregovore o klasičnim sporazumima o slobodnoj trgovini sa drugim partnerima, poput Indije i zemalja Merkosura.
U nastavku se razmatra šta ovaj EU-SAD okvirni dogovor zaista predstavlja, šta se njime dobija, a šta gubi, i kako on osvetljava promenu ravnoteže moći u transatlantskim odnosima, kao i sve otvoreniju upotrebu trgovinske politike kao instrumenta političkog pritiska.
Kontrola štete
U aprilu 2025. godine Tramp je najavio dodatne carine od 20 do 25 posto na robu iz EU. Okvirnim dogovorom te carine su umanjene. Olakšavajuća okolnost za EU jeste to što ovo smanjenje nije uslovljeno potpunim finalizovanjem i sprovođenjem zakonodavnog predloga na evropskoj strani.
Ipak, ni ovo umanjenje ne predstavlja stvarno smanjenje u odnosu na raniji režim, budući da je uvedena trajna stopa od maksimalnih 15 posto, posebno ako se ima u vidu da je pre Trampa nivo carina u mnogim sektorima bio daleko niži. Tako je, na primer, automobilska industrija ranije poslovala sa carinom od svega 2,5 posto, koja je potom povećana na 27,5 posto, da bi okvirnim dogovorom bila spuštena na 15 posto.
Šteta je, stoga, neminovna, dok je dogovor sa EU tek delimično ublažio njen intenzitet. Uprkos tome, ograničenje carina nesumnjivo je donelo određeno olakšanje evropskim donosiocima odluka, imajući u vidu da godišnja trgovinska razmena između EU i SAD iznosi oko 1,68 biliona evra, kao i činjenicu da zajedno učestvuju u gotovo 30 posto globalne trgovine robom i uslugama i oko 43 posto globalnog BDP-a.
Međutim, cena tog olakšanja je visoka. Već i površan uvid u zajedničku izjavu postavlja pitanje gde se tačno nalazi "reciprocitet", "fer odnos" i "uravnoteženost" iz naslova sporazuma.
Ključno je izdvojiti sledeće:
• Dok američke carine na robu iz EU ostaju na 15 procenata, EU se obavezala da u potpunosti ukine carine na sve industrijske proizvode iz SAD. Ovo se primenjuje na američke mašine, automobile i autodelove, drvo, papir i karton, keramiku itd. Do sada su, na primer, automobili iz SAD imali carine od 10 posto, dok je EU primenjivala "nulte ili veoma niske carine na 67 posto" američkih industrijskih proizvoda. Istovremeno, carine na evropski aluminijum i čelik ostaju na čak 50 posto visine. Sve ovo ide nasuprot dogovorima koje EU tradicionalno sklapa, poput onih sa Merkosurom i Indijom, ali odražava asimetriju u pregovaračkoj moći kada je odnos sa SAD u pitanju.
• Prema sporazumu, EU "namerava da nabavi" američke energetske proizvode, prevashodno tečni gas, sa očekivanom potrošnjom vrednom 750 milijardi dolara; namerava da kupi američke čipove za veštačku inteligenciju u vrednosti od najmanje 40 milijardi dolara; planira da značajno poveća nabavku (američke) vojne i odbrambene opreme; i da evropske firme ulože dodatnih 600 milijardi dolara u strateške američke sektore. I kada se zanemari činjenica da Komisija nema mogućnosti niti ingerencije da "primora" bilo koga u EU da investira u inostranstvu, ovakve stavke idu nasuprot trenutnoj tendenciji u EU, a to je jačanje strateške autonomije, odnosno umanjenje zavisnosti od bilo koje pojedinačne svetske sile, uključujući i SAD.
Sve to je bilo planirano do kraja drugog Trampovog mandata, dok američka strana nije imala nikakvu investicionu obavezu te vrste prema evropskim partnerima. U tom svetlu, naziv sporazuma više odražava Trampovo uverenje o potrebi da se stane na kraj navodnoj strukturnoj nepravdi međunarodnog trgovinskog sistema, koja je, po njegovom tumačenju, dovela do toga da SAD ima deficit u robnoj razmeni sa EU. Ono što ovakav stav, međutim, zapostavlja jeste činjenica da SAD ima suficit u razmeni usluga sa EU. Bez obzira na to, dokle god je Tramp u Beloj kući, EU će biti prinuđena da ozbiljno uzima zahteve koje joj dolaze sa druge strane Atlantika.
Šta dalje?
Iako je budućnost teško predvideti, ono što je izvesno jeste da Vašington i Brisel neće biti u stanju da obnove odnose dokle god je Tramp na čelu najmoćnije funkcije na svetu. Razlike u pogledu na svet toliko su velike da EU može samo da se nada da će ublažiti nelagodu koju Tramp u kontinuitetu izražava prema Uniji.
Ne treba smetnuti s uma ni to da se EU i dalje u značajnoj meri oslanja na SAD kada je u pitanju pomoć Ukrajini u suprotstavljanju ruskoj agresiji, što delom objašnjava zašto je EU bila spremna na ovu vrstu asimetričnog sporazuma.
Njime je kupljeno vreme i privremena Trampova naklonost, dok istovremeno postoji i mogućnost da je Fon der Lajenova znala da do njegove ratifikacije neće doći u skorije vreme, ako do nje uopšte ikada i dođe, ni u Savetu EU ni u Evropskom parlamentu. Ovakvo tumačenje dobija na težini ako se uzme u obzir da je, nakon Trampovih pretnji danskom teritorijalnom suverenitetu, Evropski parlament zamrznuo bilo kakvo napredovanje trgovinskog okvira sa SAD.
Štaviše, kritičari iz redova socijaldemokrata, liberala i zelenih zahtevaju dodatne garancije, uključujući klauzulu kojom bi sporazum automatski prestao da važi ukoliko SAD ponovo zaprete teritorijalnom suverenitetu Grenlanda i Danske. Uz njih, nemački kancelar Fridrih Merc izjavio je da bi sporazum "značajno oštetio" finansije njegove zemlje, dok je francuski premijer Fransoa Bajru ocenio da je on ravan "pokornosti".
Na kraju krajeva, i da dođe do njegovog usvajanja, EU i SAD ostaju svetlosnim godinama daleko od toga da okvirni sporazum proizvede u budućnosti sporazum o slobodnoj trgovini.
(EUpravo zato.rs)