Evropski savet je 20. oktobra 2025. potvrdio zabranu uvoza ruskog gasa i nafte, uključujući značajno strožija pravila za tranzit gasa preko teritorije Evropske unije do trećih država, od 1. januara 2026. Time će Srbija, koja natpolovično zavisi od gasa koji još uvek uvozi iz Rusije, biti značajno ranjivija u odnosu na potencijalne spoljne šokove. Do sada je ruski gas stizao kroz Turski tok i njegov nastavak Balkanski tok, koji preko Bugarske i Srbije snabdeva i susede u regionu. Ograničenje tranzita znači da u najsloženijem scenariju, Bugarska, kao prva susedna država članica, može da od 2026. zaustavi protok gasa iz Rusije, pa u tom scenariju Srbiji tehnički neće biti omogućeno da primi ruski gas putem postojećih cevovoda.
Takva situacija bi drastično ugrozila energetsku bezbednost i na osnovu prvih izjava zvaničnika Srbija bi bila u gotovo bezizlaznoj situaciji, jer bi takvo ograničenje tranzita kroz bugarsku zabranu protoka ruskog gasa kroz Balkanski tok imalo jakog efekta, a i ponuđeni gasni aranžman od strane Rusije ograničen je tek samo do kraja 2025. Uslov za prelaz otežanog tranzita dodatno potvrđuje i EU regulativa koja predviđa nadzor nad svim unosom gasa na EU teritoriju kako bi se sprečio tranzit do trećih zemalja, a zatim nazad u Evropsku uniju. Srbija tehnički nije član EU, ali gasovodi prolaze kroz susedne države koje jesu, pa bi potencijalna blokada tranzita od države članice praktično mogla da blokira dotok ruskog gasa, po sličnom obrascu kako je zabrana tranzita ruske nafte iz tankera preko teritorije Evropske unije onemogućila dolazak ruske nafte JANAF-om do Srbije krajem 2022.
Ranije bi bilo i opasnije
Trenutno Srbija najvećim delom zavisi od cevovodnih isporuka iz Rusije kroz Turski tok koji prolazi preko Crnog mora do Bugarske, a zatim Balkanski tok koji prirodni gas doprema dalje do Srbije. Posle kraja ukrajinskog tranzita, koji je do zime 2024. praktično okončan, Balkanski tok je ostao jedini izvodljiv put. Posle 2026. i ta ruta će biti pod rizikom, pa Srbija neće imati stroprocentno siguran alternativni „dosadašnji“ dotok gasa iz Rusije. Ta situacija bi bila značajno opasnija ranije, jer je pre oko četiri godine ruski gas činio skoro 90% gasa na domaćem tržištu. U potrazi za novim izvorima, Srbija je postepeno radila na diversifikaciji. Krajem 2023. godine pušten je u probni rad konektor od Bugarske do Niša, koji Srbiju povezuje s cevovodom Novi Iskar – Niš, kapaciteta 1,8 milijardi m³ godišnje (oko 60% potreba). Taj gasovod tehnički omogućava uvoz gasa iz Azerbejdžana (preko Transanatolijskog pravca i interkonektora Bugarska–Grčka) i lučkog LNG-a sa grčkog terminala u Aleksandropolisu.
Srbija je već u novembru 2023. potpisala ugovor sa Azerbejdžanom za 400 miliona m³ godišnje od 2024. godine (koliko se i povećavaju isporuke preko ovog gasovoda). Pored toga, planirano je još nekoliko novih interkonekcija. Projektuje se gasovod Srbije sa Severnom Makedonijom kapaciteta 1,5 milijardi m³ godišnje, kao i veza sa rumunskim sistemom. Rumunska infrastruktura podrazumeva cev kroz Banatski Dvor ka Rumuniji (linija BRUA) kojim bi se spajalo skladište gasa Mokrin sa jugom Srbije. U regionu se paralelno takođe gradi i širi mreža LNG terminala i gasovoda koja bi trebalo da poveća kapacitete i mogućnosti. Na primer, Hrvatska već ima LNG terminal na ostrvu Krk, kapaciteta 6,1 milijardi m³ (nakon nedavnog proširenja) koji napaja mrežu povezanu i sa Srbijom. Sličan podsticaj stiže iz ulaganja EU i međunarodnih banaka u ove projekte, kako bi se smanjila zavisnost od gasa iz Rusije unutar same Unije.
Dodatni pritisak na domaćinstva i privredu
Međutim, kratkoročno gledano bilo kakav vid zabrane tranzita će da ima značajan efekat na snabdevanja domaće privrede, domaćinstava i elektrana koje koriste gas za proizvodnju električne energije. Cena gasa za domaćinstva i privredu u Srbiji bi verovatno rasla kao posledica takve blokade. Već je do kraja 2024. NBS izvestila da su cene gasa za domaćinstva porasle oko 10% na godišnjem nivou. Prelazak na skuplje izvore (Azerbejdžan, LNG) i moguće subvencionisanje od strane države Srbije može da podigne troškove energije. Veći troškovi gasa direktno utiču na visinu inflacije, jer sam primer Balkana pokazuje da je šok sa gasom 2022. doveo do poskupljenja od oko dva procentna poena širom Evrope, pa i u našem regionu. U Srbiji to znači dodatni pritisak na rashode domaćinstava i troškove industrije. Energetski intenzivni sektori (hemijska, metalska industrija, proizvodnja đubriva, stakla, itd.) trpeće skuplju energiju, što može da ugrozi i njihovu konkurentnost. Već sada se pokazuje da rast energenata doprinosi inflaciji i usporavanju privrednog rasta, gde to najviše mogu da vide potrošači kroz više maloprodajne cene hrane i drugih proizvoda.
Mogućnosti Srbije u svetlu moguće zabrane tranzita ruskog gasa svode se na kombinaciju diplomatskog manevrisanja i ubrzane energetske tranzicije. Dugoročnija opcija jeste diversifikacija izvora, prvenstveno kroz uvoz gasa iz Azerbejdžana, preko interkonekcije sa Bugarskom, kao i korišćenje LNG terminala u Grčkoj ili drugim državama. U tom pravcu već su preduzeti određeni koraci kroz infrastrukturne projekte i međudržavne sporazume. Ipak, izazov ostaje u činjenici da je gasna infrastruktura u Srbiji do sada bila visoko orijentisana ka ruskom snabdevanju. Dodatni sloj komplikacije predstavlja vlasnička struktura energetskih kompanija koje posluju u zemlji, pri čemu sankcije koje pogađaju pojedine aktere mogu da ograniče pristup energentima ili da otežaju finansijske i tehničke aranžmane. Sve to zahteva strateško planiranje koje će obezbediti sigurnost snabdevanja uz održivu ekonomsku isplativost u budućnosti.
Srbija na raskrsnici
Ukratko, potencijalna blokada tranzita ruskog gasa kroz EU drastično menja energetsku situaciju u Srbiji. Zemlja će morati da ubrzano nadoknađuje nestali uvoz skupljim alternativama (Azerbejdžan, LNG) i da gradi nove veze sa komšijama, jer je potrošnja gasa u Srbiji značajno porasla u prethodnih deset godina. Ove promene će kratkoročno nepovoljno da utiču na cene energije, i potencijalno da poguraju inflaciju i troškove industrije, bar dok se ne uspostave novi mehanizmi snabdevanja. Politički, Srbija ostaje na raskrsnici između bliskih veza s Rusijom i procesa približavanja EU, gde je ovaj manevarski prostor sužen činjenicom da su glavni gasovodi preko zemalja članica EU i da prosta geografija može da determiniše i moguće energetske politike.
Bez obzira na retoriku, praktična rešenja će zavisiti od brzine izgradnje alternativnih kapaciteta i regionalne energetske saradnje.
(EUpravo zato)
