Evropska unija zasnovana je na četiri osnovne slobode, koje podrazumevaju omogućavanje slobodnog kretanja robe, kapitala, radne snage i usluga.
Za ove slobode može se reći da, zajedno sa akcentom na vladavini prava, predstavljaju vezivno tkivo koje drži države članice na okupu, u okviru zajednice koja je do sada obezbeđivala mir, stabilnost i prosperitet. Ipak, usled zategnutih odnosa sa Rusijom i uspona Kine kao aktera koji je i te kako spreman da koristi ekonomiju kao spoljnopolitički alat (kao i svaka druga globalna sila), postavlja se pitanje: iako države članice same određuju svoju investicionu politiku, kako sprečiti da to ne proizvede negativne posledice po Uniju?
Ako imamo u vidu da EU danas teži strategiji smanjenja rizika (eng. derisking) u kontekstu redefinisanja svojih odnosa sa Kinom, zaštite domaćih tržišta i ukupnog razvoja konkurentnosti, jasnije nego ikada ranije prepoznaje se potreba za uvođenjem efikasnijeg nadzora nad uticajem stranih investicija.
Tako je, polazeći od već postojećih zajedničkih pravila za pregled (eng. screening) investicija, 8. aprila 2025. godine, Odbor Evropskog parlamenta za međunarodnu trgovinu, usvojio revidirana pravilaza proveru stranih investicija u EU.
Dok se čeka njihovo maltene konsensualno usvajanje na narednoj plenarnoj sednici, države članice istovremeno u Savetu diskutuju o uvođenju dodatnih mera za stroži, ali efektivniji, pristup ovoj problematici.
Šta podrazumeva investicioni skrining?
Polazeći od pretpostavke da zbog visokog stepena integracije unutar EU, strana direktna investicija u jednoj državi članici može predstavljati rizik za bezbednost ili javni red u drugoj državi članici ili u celoj Uniji, Evropski parlament i Savet EU usvajaju još 2019. godine meru kako bi ovaj problem adresirali.
Naime, Uredba o proveri stranih direktnih investicija (FDI), koja je stupila na snagu u oktobru 2020. godine, omogućava državama članicama EU da preispitaju strane investicije na svojoj teritoriji koje bi mogle uticati na bezbednost ili javni red u jednoj ili više država članica.
Tadašnje novine su bile sledeće:
- Uspostavljanje okvira za saradnju među državama članicama i Evropskom komisijom koji je po prvi put omogućio razmenu informacija i utvrđivanje rizika na ovom polju.
- Definisanje minimalnih standarda za nacionalne mehanizme provere kako bi se umanjio prostor za netransparentnost i podstaklo zbližavanje investicionih politika među državama članicama.
- Uvećanje uloge Evropske komisije u oceni investicija, što je bilo jako značajno, imajući u vidu da ova supranacionalna institucija do tog trenutka nije imala nikakvu nadležnost ili kompetenciju u ovoj oblasti.
Ove odredbe su i te kako bile primenjene u praksi, jer je do 2024. godine, čak 1500 investicija bilo predmet skrininga. Time se ovaj vid saradnje uvećao na nivou Unije, a da se nije menjala činjenica da države članice imaju poslednju reč o tome da li će neka konkretna investicija biti dozvoljena na njihovoj teritoriji ili ne.
Istaknuti su sledeći benefiti takvog pristupa:
- Obezbedile su se informacije državama članicama relevantne za bezbednost do kojih inače ne bi imale pristup (bez mehanizma saradnje);
- Doprinelo se većem usklađivanju među državama članicama u pogledu toga šta može predstavljati rizik po bezbednost ili javni red, kao i na to kako se ovi aspekti procenjuju.
- Uspešno se uticalo na konačne odluke koje su donosile države članice prilikom vršenja provere transakcija.
Tako je Komisijina evaluacija pokazala da je Uredba donela veću dodatnu vrednost nego što bi države članice mogle pojedinačno da postignu kada je reč o proveri potencijalno rizičnih investicija iz razloga bezbednosti ili javnog reda EU.
Koji je prostor za napredak?
Sa početkom rata u Ukrajini, Unija shvata da gorepomenuta Uredba neće biti dovoljna da bi se odgovorilo na sve izazove. Do tog trenutka, otprilike dve trećine država članica imalo je uspostavljene mehanizme, a do 2024. godine i preostale su pokrenule zakonodavni postupak i razmatranje uvođenja takvog mehanizma.
Iako Uredba ne nameće formalnu obavezu državama članicama da uspostave i održavaju mehanizam za proveru, jasno je izražen trend u tom pravcu. To pokazuje da je danas opšteprihvaćena potreba da se svi vode istim merilima, posebno ako se uzme u obzir da je, prema nalazima Komisije iz 2024. godine, većina akvizicija od strane ruskih investitora bila usmerena ka državama članicama koje nisu imale skrining mehanizme.
Sa takvim rizikom u vidu, sledeće izmene su istaknute kao prekopotrebne:
1) Obezbeđivanje da sve države članice imaju uspostavljen mehanizam za proveru, kako bi se sprečilo da strani investitori koriste pristup jedinstvenom tržištu preko onih članica koje nemaju mehanizam.
2) Proširiti mehanizam saradnje na intra-EU transakcije koje su pod kontrolom stranih investitora (postojeće definicije isključuju određene transakcije), posebno kada strani investitor ulaže preko EU entiteta.
3) Izbeći trošenje resursa na "nekritične transakcije" putem uspostavljanja detaljnijih i jasnijih kriterijuma za obavezno prijavljivanje transakcija, kako bi se obezbedilo da se rizične investicije ne previde zbog neujednačenih nacionalnih standarda.
4) Uvesti obavezu sinhronizovane obrade transakcija koje se dešavaju u više država članica, kako bi se izbegla fragmentacija u proceni istih investicija i omogućila efikasnija saradnja i razmena informacija.
5) Omogućiti Komisiji više vremena za procenu u kompleksnim i rizičnim slučajevima, kako bi mogla uzeti u obzir komentare država članica i doneti utemeljenije mišljenje, bez narušavanja rokova na nacionalnom nivou.
6) Ojačati mogućnost država članica da adresiraju zabrinutosti drugih članica, uključujući mogućnost postavljanja pitanja akterima van svoje teritorije i primenu mera sa prekograničnim efektom.
7) Uvesti obavezu da države članice dostave ishod postupka kada su drugi akteri (Komisija ili države članice) izrazili zabrinutost, kako bi se obezbedila transparentnost i efektivnosti odluka.
Da li se očekuje i od Srbije da usvoji investicioni skrining?
Pristupni proces podrazumeva potrebu za potpunim preuzimanjem pravnih tekovina Evropske unije. Uredba koja reguliše skrining stranih investicija svakako spada u ovu kategoriju pravne tekovine. Preporuka za njeno usvajanje, dakle, postoji, i kako se države članice budu približavale zajedničkom imenitelju – usklađivanju pravila, metoda i rokova u regulisanju ovog pitanja – sve će se snažnije isticati značaj da i države kandidati pravovremeno počnu da prate ovaj trend. Istovremeno, s obzirom na to da Unija teži strateškoj autonomiji i jačanju svoje konkurentnosti, svakako se očekuje da i susedne zemlje, odnosno buduće članice, počnu da posmatraju ovu problematiku na sličan način.
Iako je Srbija samo država kandidat, jasno je da Unija neće biti spremna da se zadovolji uvođenjem strožih kontrola nad potencijalno osetljivim ili bezbednosno rizičnim investicijama, samo da bi takve investicije bile dozvoljene u neposrednom susedstvu, odakle takođe mogu predstavljati pretnju.
U svetu u kojem se Unija sve više oseća kao "izolovano ostrvo", Srbiji će svakako doneti dodatne poene ukoliko pokaže zrelost i prepozna potrebu – pa čak i samoinicijativno – da snažnije sarađuje sa Unijom u regulisanju ovog, sve važnijeg pitanja.
