Plan Evropske komisije "Kupujmo evropsko" predstavlja najveći zaokret u industrijskoj politici Unije u poslednjih nekoliko decenija.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da je to istovremeno najsloženiji i najrizičniji poduhvat do sada. Evropska komisija bi trebalo na samitu EU u martu da predstavi sveobuhvatan akcijski plan nazvan "Jedna Evropa, jedno tržište", čija je okosnica upravo podsticanje kupovine evropskih proizvoda i usluga.
Politička poruka je jasna: novac evropskih poreskih obveznika treba koristiti za podršku evropskoj industriji, ali je ekonomska računica znatno složenija, piše Euronews.
Izazovi ideje "Kupujmo evropsko"
Plan za jačanje konkurentnosti, proizašao iz izveštaja koja su pripremili Mario Dragi i Enriko Leta, ima za cilj dovršavanje jedinstvenog tržišta EU do 2027. godine.
Takođe predviđa preusmeravanje javne nabavke i industrijskih podsticaja ka proizvodnji unutar strateških sektora poput odbrane, čistih tehnologija, čipova, hemikalija i automobilske industrije.
Iz Komisije ovaj potez opisuju kao evropski odgovor na američku politiku "Kupujmo američko". Međutim, za razliku od Vašingtona, Brisel mora da uskladi interese 27 različitih ekonomija, poštujući pritom pravila Svetske trgovinske organizacije (WTO) i sopstvene politike otvorene trgovine.
Predlog se očekivao još pre Božića, ali je povučen zbog neslaganja država članica. Iako je samit lidera EU poslao snažnu političku poruku, iz njega nisu proizašli nikakvi novi zakoni.
Jedinstvo oko odbrambene industrije
U jednom sektoru ipak postoji redak konsenzus. Gunar Volf, profesor ekonomije na Slobodnom univerzitetu u Briselu, povlači jasnu granicu.
"Imamo koristi od američkog oružja, ali nas te nabavke čine ranjivim na geopolitički uticaj Sjedinjenih Država. Kad je reč o pitanjima tvrde bezbednosti, mislim da postoji jasan razlog da se više kupuje evropsko", smatra Volf.
"Strateška autonomija znači da morate da imate tehnologiju proizvedenu u Evropi, jer ćete se u protivnom oslanjati na druge aktere", dodaje on.
Opasnost od protekcionizma
Međutim, Volf je znatno skeptičniji prema primeni istog načela i u drugim sektorima.
"Moramo biti izuzetno oprezni da se ovo ne pretvori u skup protekcionističkih politika. Ako štitite domaću industriju od svake konkurencije, na kraju ćete dobiti manjak inovacija, što će se loše odraziti na rast", upozorio je.
Prema njegovim rečima, uspeh se ne meri tržišnim udjelom ili brojkama u lancu snabdevanja.
"Rast novih, zanimljivih, inovativnih firmi, rast produktivnosti, rast zaposlenosti. To je ono što nam je u potrebno", zaključuje.
Nema dovoljno kapaciteta
Alberto Alemano, profesor prava na Univerzitetu HEC u Parizu, nudi jasniju sliku.
"EU u većini sektora jednostavno nema ni industrijsku bazu ni lance snabdevanja da bi mogla da deluje samostalno. Uopšteno davanje prednosti evropskim kompanijama bi samo povećalo troškove za industrije koje se na njih naslanjaju. Ciljano davanje prednosti u istinski strateškim sektorima može se opravdati, ali samo ako se pojam 'strateški' definiše rigoroznom analizom, a ne političkom pogodnošću, što se čini da je sada slučaj", istakao je profesor.
Podele među članicama EU
Pukotine unutar EU su već jasno vidljive. Francuska se zalaže za stroga pravila o lokalnom, odnosno evropskom, udelu u proizvodnji. S druge strane, Nemačka preferira fleksibilniju ideju "Proizvedeno sa Evropom", koja bi uključivala i trgovinske partnere poput Kanade, Ujedinjenog Kraljevstva i Norveške.
Manje zemlje, izvozno orijentisane, strahuju da će one snositi troškove, dok će Francuska i Nemačka izvući najveću korist.
"Stvarna napetost postoji između dva bloka država. Manje članice se boje da će im ovo povećati troškove i uglavnom koristiti velikim ekonomijama", objašnjava Alemano.
Složenost lanaca snabdevanja
Fredrik Erikson, direktor Evropskog centra za međunarodnu političku ekonomiju, objašnjava praktične izazove, a njegova procena je otrežnjujuća.
"Nije tako lako uvesti ovakva ograničenja. Evropa mnogo uvozi iz drugih zemalja, a te komponente evropske kompanije koriste za proizvode koje zatim ponovno izvoze. Dakle, ako uvedete ograničenje koje će vam povećati troškove, to će ujedno povećati i cenu evropskog izvoza", rekao je Erikson.
Njegov primer pogađa u srž problema: nemačka firma gradi vetroelektranu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima s komponentama proizvedenim u više zemalja. U takvom je slučaju pojam "evropske prednosti" nejasan, pogotovo ako vlada UAE za dodelu ugovora zahteva lokalnu proizvodnju.
"Biće vrlo, vrlo teško razraditi precizne detalje kako bi takav sistem mogao da funkcioniše", dodaje.
Rizik od odmazde saveznika
Erikson takođe upozorava na problem sa saveznicima. EU izvozi više strateških dobara nego što ih uvozi. Ako Evropa isključi Kanadu, Ujedinjeno Kraljevstvo ili partnere iz Merkosura, oni bi mogli da uzvrate sličnim merama, što bi više naštetilo Evropi.
"Moramo uz to imati i nekakav sistem pouzdanog partnerstva koji bi omogućio našim bliskim saveznicima i prijateljima da u tome učestvuju, kako ih ne bismo isključili. Jer ako to učinimo, oni će uzvratiti istom merom protiv nas. U tom slučaju bićemo neto gubitnici, jer im izvozimo više takve robe nego što od njih uvozimo", objasnio je Erikson.
Šta se može očekivati od ideje "Kupujmo evropsko"?
Očekuje se da će predlog Komisije o politici "Kupujmo evropsko", koji bi trebalo da bude predstavljen sredinom marta, ciljati odabrane strateške sektore. Uvešće se postepeni pragovi dodate vrednosti stvorene u EU, verovatno između 60 i 80 odsto, uz izuzetak za pouzdane partnere i savezničke zemlje.
Devet država članica, uključujući Švedsku, Finsku, Irsku i Estoniju, već je u zajedničkom pismu upozorilo da svako davanje prednosti evropskim firmama mora biti krajnja mera, vremenski ograničena i primenjiva samo na specifične sektore. Čini se da je politički dogovor postignut, ali tehnički detalji još nisu razrađeni.
(EUpravo zato/Index.hr)
