Evropa je godinama kupovala oružje i vojnu opremu uglavnom od Sjedinjenih Američkih Država i drugih vanevropskih dobavljača. Rat u Ukrajini, krize na Bliskom istoku i sve neizvesniji geopolitički odnosi pokazali su, međutim, koliko takva zavisnost može biti rizična.
Kašnjenja u isporukama, politički uslovi za upotrebu oružja i ograničena kontrola nad softverom i održavanjem otvorili su pitanje "može li Evropa da garantuje sopstvenu bezbednost ako ključni sistemi dolaze spolja"?
Upravo zato je u oktobru 2025. godine Evropski Parliament zajedno sa vladama država članica odobrio Evropski program za odbrambenu industriju (EDIP). Cilj je jasan, podstaći zemlje EU da više zajednički razvijaju i kupuju evropsku vojnu opremu, kako bi se ojačala evropska odbrambena tehnološka i industrijska baza i smanjila zavisnost od stranih dobavljača.
Sa budžetom od svega 1,5 milijardi evra za period 2025-2027, uticaj EDIP-a mogao bi biti ograničen, ali pravilo o 65 posto "EU-made content" jasno šalje poruku o jačanju evropske odbrambene tehnološke i industrijske baze (EDTIB). EDIP dopunjuje druge inicijative koje su u toku, naročito 800 milijardi evra mobilisanih (aktiviranjem nacionalne klauzule o odstupanju i SAFE zajmovima uz pravilo o 65 posto evropskog sadržaja) u okviru inicijative "Readiness 2030", predstavljene prošlog marta radi otklanjanja nedostataka u odbrambenim sposobnostima identifikovanih u Beloj knjizi o evropskoj odbrani, prenosi europeansting.
Nedavne krize (Ukrajina, a sada i Grenland) pokazuju rizike prekomerne zavisnosti od spoljašnjih kapaciteta. Čini se da postoji opšti konsenzus o jačanju EDTIB-a iz razloga vojne i industrijske suverenosti, kao i otvaranja radnih mesta, ali ne postupaju svi u skladu s tim. To je zabrinjavajuće jer evropska rešenja postoje, dok američki (i drugi strani) proizvodi nose određene nedostatke, pre svega: narušavanje suvereniteta, probleme sa kvalitetom i ograničenja u količinama i rokovima isporuke.
Većina evropskih država i dalje se okreće stranim proizvodima iz različitih razloga: preferiraju tehnologiju, navikle su na takvu praksu iz diplomatskih razloga, domaća industrija ne može da zadovolji potrebe, veruje se da će isporuke biti brže ili postoje bojazni od prelaska na nove dobavljače, sisteme i tehnologije.
Evropske porudžbine (uglavnom Rumunije, Nemačke, Danske i Estonije za dronove, elektronske sisteme, protivvazdušne i protivtenkovske rakete itd.) činile su 54 posto izraelskog izvoza naoružanja 2024. godine, u odnosu na 35 posto u 2023. Prodaja Južne Koreje Evropi porasla je 2025, a 2024. godine čak 46 posto njenog izvoza naoružanja otišlo je u Poljsku.
Ipak, najveći deo evropskog uvoza dolazi iz Vašingtona.
Američke odbrambene kompanije prodaju proizvode kroz program "Foreign Military Sales" (FMS), a analiza koju je sproveo Bruegel pokazuje da su FMS ugovori sa Evropom dostigli 68 milijardi dolara 2024. godine. Zavisnost je naročito izražena kod visokotehnološke opreme, uključujući protivvazdušnu odbranu, rakete i borbene avione, kao i dodatnu opremu i usluge poput naprednog softvera i dugoročnog održavanja i modernizacije. U periodu 2022–2024, 51 posto evropske vojne potrošnje otišlo je na američko oružje, ali stručnjaci upozoravaju na takozvane "efekte zaključavanja", jednom kada kupite američku opremu, decenijama ostajete vezani za njihove rakete, softver, radare i druge sisteme.
Uvoz naoružanja
Ukrajina se oslanja na američko kopneno naoružanje, ali je naučila da ono dolazi uz ograničenja. Rakete ATACMS isporučene su sa smanjenim dometom, a od proleća 2025. njihova upotreba podleže pojedinačnom odobrenju SAD, pri čemu je najmanje jedan zahtev odbijen. Evropa takođe uvozi taktičke rakete dugog dometa, Poljska, Rumunija i baltičke države nedavno su naručile američke lansere HIMARS i rakete ATACMS.
Ukrajina je takođe pokazala da savremeno ratovanje zahteva precizne udare velikog dometa koji pružaju operativnu upotrebljivost i odvraćanje. U tom cilju, Nemačka je najavila planove za kupovinu lansera "Typhon" i 400 krstarećih raketa Tomahawk Block Vb za napade na kopnene ciljeve. Međutim, Tomahawk je tek nedavno testiran za lansiranje sa kopna, a postoje ograničeni kapaciteti za njegovu upotrebu i isporuku.
U međuvremenu, panevropska kompanija MBDA razvija "evropski Tomahawk", nazvan Land Cruise Missile (LCM), zasnovan na pomorskoj krstarećoj raketi "Naval Cruise Missile" (MdCN). LCM će se lansirati sa kopna, imaće domet preko 1.000 kilometara i trebalo bi da bude testiran 2027. godine.
Borbeni avioni su posebno skupa stavka, a od ruske invazije većina novih narudžbina za F-35 dolazi iz Evrope. Ipak, neke države preispituju ili odlažu odluke zbog visokih troškova održavanja, problema sa softverom i zavisnosti od američke kontrole nad ključnim sistemima.
Sistemi protivvazdušne odbrane takođe su postali prioritet. Pojedine zemlje koje su razmatrale kupovinu američkog sistema Patriot odlučile su se za evropske alternative, poput francusko-italijanskog sistema SAMP/T ili nemačkog IRIS-T, delom i zbog kašnjenja i promene prioriteta u isporukama iz SAD.
Geopolitički prioriteti se menjaju, a Evropa ne može dugoročno da računa na to da će spoljašnji dobavljači uvek imati kapaciteta i političke volje da isporuče ono što je potrebno. Nastavak kupovine u inostranstvu znači da evropska odbrambena industrija gubi porudžbine, smanjuje proizvodnju i propušta priliku za otvaranje novih radnih mesta i razvoj sopstvenih tehnologija.
Zato zagovornici jačanja evropske odbrambene baze smatraju da "kupovina evropskog" nije samo ekonomsko pitanje, već i pitanje bezbednosti i strateške autonomije i možda jedini način da Evropa dugoročno smanji svoju zavisnost od stranih sila.
(EUpravo zato.rs)
