Judit Lit, autorka filma "Posle zime, proleće" ("After Winter, Spring"), rođena je i odrasla na farmi u Pensilvaniji. Krajem prošlog veka preselila se u region Périgord na jugozapadu Francuske i tamo zatekla poljoprivrednu zajednicu koja se suočava s dubokim promenama - starenjem stanovništva, nestankom malih porodičnih gazdinstava i borbom za očuvanje vekovnih tradicija usled pritisaka modernog tržišta i globalizacije. Zato je odlučila da ispriča njihovu priču, piše Agroklub.
Priroda života na selu
Osnovna ideja njenog filma jeste pitanje s kojim se suočava ova ruralna zajednica: hoće li oni biti poslednja generacija porodičnih poljoprivrednika u regionu koji se neprekidno obrađuje više od pet hiljada godina?
Ispreplićući svoju priču s njihovom, autorka Lit istražuje prirodu života na selu i uticaj ubrzane modernizacije na porodice čiji opstanak zavisi od zemlje.
"Tokom 50-ih imali smo tri-četiri krave. Sada ih imamo više od sto, a zarađujemo isto novca", kaže mlekar Olivier, pokušavajući da objasni kako se nalaze u začaranom krugu.
Moraju da rade više da bi zarađivali isto jer je sistem postavljen tako da profit ide prema vrhu lanca, a ne proizvođaču. Iako cene hrane u prodavnicama neprestano rastu, farmeri taj rast često ne osete - najveći deo profita uzimaju posrednici: prerađivači, distributeri, trgovci.
A film je snimljen pre deset godina. I to u jednoj od najvećih poljoprivrednih sila u Evropskoj uniji.
Melanholični prikaz propadanja sela, prepun nostalgije i autentičnih ispovesti, smešten je u kontekst ere brzog rasta mega-farmi, širenja predgrađa, novih pravila Evropske unije i smanjenja poljoprivrednih subvencija.
Poljoprivrednici, mladi i stari, prisiljeni su da se suoče se s izazovima koji prete samom postojanju njihovih malih porodičnih farmi. Sela su sve praznija, a tradicionalan način života sve ređi.
O tome priča baka Nanou, koja ističe kako joj ne nedostaje "vreme drvenih cipela", ali smatra da mnogi nisu bili spremni da se nose s novim vremenom koje, iako tehnički naprednije, donosi nesigurnost, gubitak zajedništva i sve veću udaljenost čoveka od zemlje.
Rediteljka se takođe bavi razlikama između američkih i evropskih subvencija za poljoprivredu. Prema rečima jednog poljoprivrednika iz tog kraja, Evropljani možda deluju kao da primaju "velikodušne državne subvencije", ali u stvarnosti te su subvencije podeljene između seoskih poridičnih gazdinstava i velikih korporativnih konkurenata.
Čak ni tada te subvencije ne pomažu u povećanju proizvodnje, već služe kao "poslednje utočište" koje održava njihove prihode kroz jednu žetvu. Nažalost, bez tih podsticaja njegov svakodnevni rad više nije održiv. Zvuči poznato?
Svet koji nestaje
Iako je reč o priči o svetu koji polako nestaje, autor prikazuje i vedriju stranu života na selu. Ističe kako se broj malih farmi u Sjedinjenim Američkim Državama ponovo povećava, dok u Francuskoj organski pokret sve više dobija na zamahu.
I dok slušate njihove priče, neke tužne, neke optimistične, ispred vas se izmenjuju snimci praznih štala i dvorišnih vrtova, konja koji trče zimskim krajolikom, krava koje zure u kameru, traktora koji voze seno.
Ako ugasite ton, ovaj dokumentarni film deluje poprilično meditativno, kao ona velika migracija losova u Švedskoj.
(EUpravo zato/Agroklub)
