Aleksander Milićević nikada nije živeo u Srbiji, a zbog bake je jako vezan za domovinu svog oca.
Često je dolazio i tako se i zaljubio u predele i ljude ovog podneblja. Posle tri završena fakulteta iz oblasti ekonomije i konsaltinga u Nemačkoj, bogate karijere, objavljenih naučnih knjiga, dr Aleksander Milićević počeo je i privatni posao u okolini Mladenovca gde se bavi preradom i sušenjem voća.
Sa očeve strane potekao je iz familije koja je pre 60 godina iz Crne Gore došla u Beograd, odakle je njegov otac Mirko otišao u Nemačku i zbog ljubavi sa Kristinom ostao da živi u njenoj domovini na severu Evrope.
Tako je Aleksander Milićević "rođeni Nemac", ali, kako kaže, neizmerno voli Srbiju. I mada je poslednjih trideset godina samostalni finansijski savetnik u Nemačkoj, ekspert za konsultantske usluge bebi-bum i best ejdžer generacije u oblasti nekretnina, ali i ekspert za osnivanje fondacija - to ga nije sprečilo u ostvarivanju davno zacrtanog plana da nekada, na neki način, bude prisutan poslovno i u Srbiji.
Kako je ispričao za Politiku, oduvek je želeo da uradi nešto lepo za ovu zemlju i da se oduži na neki način društvu.
"Pojavio se u jednom trenutku projekat koji mi se učinio zanimljivim. Bila je to proizvodnja čipsa od jabuke. To mi se veoma dopalo. Želeo sam da uradim nešto tako, da pravimo nešto zdravo od ukusnih srpskih jabuka, jer se i meni samom taj proizvod veoma dopao. Tako fantastično i ukusno i zdravo nikada dotad nisam video. Sličnih proizvoda ima, ali takvog ukusa i takve hrskavosti i svežine stvarno ne. To je bio prvi korak, odlučio sam da proizvodim naš originalni čips", isparičao je Milićević u razgovoru za Politiku.
Ne krije da je bilo onih koji su mu rekli da je "lud i da treba da ostane da radi samo u Nemačkoj".
Ipak, pokrenuo je biznis plan vođen idejom da posao zavisi samo od ljudi, ne od granica određene države.
"Ni u Nemačkoj, ni u Srbiji biznis se ne vodi sam, potrebni su ljudi od poverenja, karaktera, stabilne ličnosti”, objašnjava Aleksander, koji priznaje da je imao određenih problema na domaćem terenu, i to na više polja. Usledilo je kratkotrajno razočaranje, ali mu je optimizam bio gorivo da nastavi dalje da realizuje svoje ideje.
Osim njega, u projektu u Srbiji finansijeri su, kako kaže njegovi ljudi, odnosno klijenti sa kojima Milićević sarađuje.
Nije bilo mnogo ubeđivanja, svi su bili svesni da imaju dobru stvar u rukama i rado su se odazvali pozivu da pogon naprave u selu Crkvine kod Mladenovca.
U pitanju je osam finansijera koji su uložili ukupno približno 750.000 evra, a u projekat je bilo uključeno još ljudi koji su se bavili vođenjem posla, rešavanjem dozvola koje su prethodile pokretanju posla.
"Završio sam tri fakulteta i samo to je dovoljno da shvatite da uvek težim nečem boljem, usavršavanju. Čovek se uči dok je živ i onoga trenutka kada mislite da ništa ne može da vas iznenadi, da ste mnogo naučili – i tada morate da učite još i da težite još većim ciljevima. I u poslu i u akademskoj karijeri, moj moto je da uvek može bolje”, navodi Milićević.
Kaže da najviše ceni lojalne i poštene radnike, a smatra da su slučajnosti bez napornog rada i truda malo verovatne.
"Na početku karijere nisam imao ni jednog jedinog klijenta, a sada nezavisno prodajem osiguranje za više od 200 kompanija u Nemačkoj. Da li je to slučajnost ili upornost? Slučajnost je, po definiciji, nešto što se ne planira, i ako tako gledamo stvari, verujem da sam slučajno došao u situaciju da upoznam i neke neprofesionalne ljude oko sebe kao što mi se desilo na projektu u Srbiji, ali isto tako slučajno sam i upoznao fenomenalne ljude koji su mi izašli u susret na tom istom poslu. Možda je to samo slučajnost, a možda je to neka dodatna životna škola", poslovna je i životna filozofija ovog uspešnog čoveka iz Nemačke.
(M.A./EUpravo zato/politika.rs)
· Reaguj
