Ženski fudbal više nije na marginama. Fudbalerke širom sveta pune stadione i sve su zanimljivije privatnom sektoru. I Srbija prati taj talas, ali sa zakašnjenjem koje je, kako je istakla Sandra Sremčević, potpredsednica Fudbalskog saveza Srbije, posledica duboko ukorenjenog "mindseta". Ona je dodala i da infrastruktura i entuzijazam postoje, ali da to kako se ženski fudbal doživljava među navijačima i dalje koči puni razvoj.
Kampanje poput "Fudbal je za devojčice" i "Nismo za klupu" označile su prekretnicu u vidljivosti ženskog fudbala. Njihov odjek, prema rečima Sandre Sremčević, učesnice panela pod nazivom "Dame imaju reč", prevazišao je očekivanja i otvorio prostor za ozbiljniju institucionalnu podršku.
Ipak, može li ženski fudbal u Srbiji da pređe iz faze entuzijazma u fazu sistema koji će dugoročno da funkcioniše?
Da se dođe do odgovora na ti pitanje dalo je i iskustvo Dragiše Zečevića, selektora ženske U19 reprezentacije, takođe učesnika panela. On je objasnio suštinu problema i potencijala.
Njegov prelazak iz muškog u ženski fudbal pre gotovo deceniju nije bio samo profesionalni zaokret, već i suočavanje sa drugačijom sportskom atmosferom, onom u kojoj dominiraju emocija, posvećenost i "čista ljubav prema igri".
"Ja sam iz muškog fudbala pre nekih devet godina na poziv pokojnog Gorana Bunjevčevića prešao u ženski. Dobio sam poziv da razmislim o poziciji selektora devojčica do 17 godina, otišao sam na razvojni turnir u Bugarsku, tada sam video devojčice, njihove poglede, želju i iskrenost, ljubav ka fudbalu - to je nešto što se možda u modernom fudbalu izgubilo, a one gaje to - tada se desila nagla promena kod mene. Video sam jedan ogroman prostor gde možemo da napredujemo i napravimo veliki uspeh", objasnio je Zečević kako je ušao u ženski fudbal.
Dok je muški fudbal duboko povezan sa sponzorima, ženski fudbal u Srbiji i dalje funkcioniše na ivici održivosti, oslonjen na pojedince i njihov lični angažman.
Ipak, pomaci su primetni. U poslednjih nekoliko godina unapređeni su uslovi rada, od uvođenja direktnih prenosa utakmica do sistemskog finansiranja stručnog kadra. Reprezentacija je bila na korak od velikih takmičenja, a pojedine igračice odigrale su više od 100 utakmica, što svedoči o kontinuitetu rada. Baza postoji, i mada su plasamni na velika takmičenja do sada izmicali, Zečević je ubeđen da devojke mogu da ostvare veike rezultate u budućnosti.
Žene kao donosioci odluka
Jedan od važnih sistemskih pomaka dolazi i sa međunarodnog nivoa. FIFA i UEFA sve snažnije insistiraju na uključivanju žena u stručne štabove. Uvođenje obaveznog prisustva žena u stručnim timovima nije samo pitanje ravnopravnosti, već unapređenja razvoja fudbala uopšte.
Možda najznačajniji signal promena leži u jednoj interesantnoj informaciji: klubovi muškog fudbala počeli su da se zanimaju za trenere iz ženskog sistema. Sandra Sremčević, iznela je zanimljivost da je Lidija Stojkanović, selektorka ženske reprezentacije Srbije imala ponudu da vodi muški prvoligaški tim. Ona je ipak prihvatila ponudu da bude selektorka seniorki Srbije, ali činjenica da je interesovanje postojalo, govori o prvim rušenjima barijera.
Zaključak je da ženski fudbal u Srbiji više nije u fazi borbe za vidljivost, da je sada u fazi borbe za strukturu. Entuzijazam postoji u velikoj meri, ali nažalost neće biti dovoljan ukoliko se ne uspostavi održiv model finansiranja, razvoja i upravljanja.
(EUpravo zato)
