Kada je 2013. godine, sa samo 19 godina, doživela tešku saobraćajnu nesreću u Mađarskoj, život Nataše Kovačević promenio se u sekundi.
Talentovana košarkašica, tada igračica Đera i reprezentativka Srbije, pred kojom je tek bila mladost, karijera koja je obećavala i život, iz autobusa koji se prevrnuo izašla je bez dela noge, ali ne i bez snage da nastavi dalje.
Povratak na parket bio je simbol, ali prava pobeda dogodila se daleko od reflektora, u trenutku kada je odlučila da je ni tragedija ni uspesi neće definisati.
Danas, 14 godina kasnije, Nataša je majka dvoje dece, supruga, humanitarka i žena koja je svoju ličnu borbu pretvorila u misiju da drugima vrati nadu.
U razgovoru za naš portal govori o tome šta za nju znači pobeda, koliko su važni ženski uzori i kako izgleda snaga koja ne odustaje.
"Najveća pobeda nikada nije vezana za medalju"
Na pitanje šta danas smatra svojom najvećom pobedom, onu na terenu ili onu van njega, Nataša ne govori o trofejima.
"Moja deca, Strahinja i Sofija, moj muž Vuk i moja porodica pokazuju da najveća pobeda nikad nije vezana ni za semafor niti za medalju. Iako su postojali trenuci na terenu koji su bili ostvarenje snova, moja najveća pobeda desila se onog dana kada sam odlučila da ne dozvolim da me ni dobro ni loše u životu ne definiše", navodi Nataša.
Ističe da ima mnogo uloga koje je ispunjavaju, ćerka, sestra, supruga, majka, košarkašica, marketinška entuzijastkinja, ali da je najvažnije nastojanje da svakoga dana bude bolji čovek.
"Povratak košarci bio je simbol, ali prava pobeda bila je unutrašnja. Teren mi je dao snagu, ali život van njega naučio me je zahvalnosti, strpljenju i dubokoj veri u sebe. Ako bih morala da biram, rekla bih da je najveća pobeda to što sam, uprkos svemu, ostala svoja."
"Prepreke su često dokaz da idemo vrednim putem"
Ženama i devojkama koje se suočavaju sa izazovima poručuje da prepreke nisu znak za odustajanje.
"Prepreke nisu znak da treba da stanemo, često su dokaz da idemo putem koji je vredan. Put kojim se možda ređe ide. Ženama i devojkama bih poručila da nikada ne potcene sopstvenu snagu. Ponekad je hrabrost ustati, a ponekad priznati da nam treba pomoć, i jedno i drugo je snaga", poručuje naša sagovornica.
Moja najveća pobeda desila se onog dana kada sam odlučila da ne dozvolim da me ni dobro ni loše u životu ne definiše.
Granice, kaže, često postoje samo dok ih ne pomerimo.
"Vaša vrednost ne zavisi od tuđih očekivanja, već od toga koliko ste spremne da verujete sebi", naglašava Nataša.
Uzori menjaju percepciju granica
Govoreći o ravnopravnosti, Nataša ističe da su snažni ženski uzori presudni za promenu svesti.
"Uzori su ogledala u kojima mlade devojke prvi put vide šta je moguće. Kada društvo vidi snažne žene, u sportu, nauci, umetnosti, politici, ono polako menja sopstvenu percepciju granica", podvlači ona.
Dodaje da ravnopravnost nije samo pitanje zakona, već i svesti.
"Kada devojčica vidi ženu koja je uspela uprkos izazovima, ona dobija dozvolu da sanja bez ograničenja. Zato je važno da govorimo o pričama snage, ne da bismo slavili pojedince, već da bismo širili prostor mogućnosti za sve", jasna je Nataša.
Kao majka devojčice, oseća posebnu odgovornost.
"Učim svakoga dana koliko je važno da gradim snažnu, samosvesnu i hrabru ćerku koja zna svoju vrednost i ne plaši se izazova."
Fondacija kao produžetak lične borbe
Kroz rad Fondacije Nataša Kovačević, podrška mladima koji su doživeli teške povrede ili zdravstvene izazove postala je njen životni poziv.
"Cilj je da niko ko prolazi kroz težak životni trenutak ne ostane sam. Podrška nije samo finansijska, ona je pre svega emotivna i mentorska. Najlepši trenuci su oni kada vidimo da neko, bukvalno, ponovo staje na noge. To je suština, vraćanje nade", priča o humanitarnom radu Kovačević.
Šta je ženska snaga?
Za Natašu, ženska snaga nije u nepobedivosti, već u autentičnosti. U spremnosti da padnemo, zaplačemo, ustanemo i nastavimo dalje bez izvinjavanja i bez straha.
"Ženska snaga je spoj borbe i nežnosti. To je sposobnost da budemo istrajne, ali i da ostanemo saosećajne. Snaga nije u tome da budemo nepobedive, već da budemo autentične. Da padnemo, zaplačemo, ustanemo i nastavimo," kaže naša sagovornica.
Upravo u toj autentičnosti, bez izvinjavanja i bez straha, vidi slobodu.
Priča Nataše Kovačević nije samo svedočanstvo o tragediji koja je promenila tok jedne karijere.
To je priča o tome kako se iz gubitka rađa smisao, iz prepreke misija, a iz lične borbe snaga koja inspiriše druge žene da veruju sebi, čak i onda kada je put neizvestan.
Ovaj tekst je deo specijalnog izdanja SpOna, novog projekta WMG fondacije. SpOna je ženska inicijativa posvećena izgradnji zajednice koja podstiče aktivno i ravnopravno učešće žena u svim sferama društva.
Želja nam je da SpOna postane veza među ženama različitih generacija i iskustava, ali i most između sektora i institucija koje prepoznaju važnost rodne ravnopravnosti kao temelja održivog razvoja.
Još intervjua koji su deo specijalnog izdanja SpOna možete pročitati OVDE.