Naš mozak svakog dana primi ogromnu količinu informacija, ali samo mali deo njih postane dugoročno sećanje. Iako nam deluje kao da pamćenje funkcioniše nasumično, istraživanja sa Rokfeler univerziteta pokazuju da u pozadini postoje precizni "molekularni tajmeri" koji određuju šta će mozak sačuvati, a šta zaboraviti.
Da bi bolje razumeli kako se uspomene formiraju, naučnici su koristili virtuelnu stvarnost za miševe, što im je omogućilo da u realnom vremenu prate rad mozga dok životinje usvajaju nove informacije. Otkrili su da molekuli uključeni u pamćenje funkcionišu kao orkestar - svaki ima svoju ulogu i svoje vreme delovanja.
Neki molekuli aktiviraju se odmah i učestvuju u stvaranju početnog sećanja, ali se ubrzo povlače. Drugi se uključuju kasnije i postepeno "učvršćuju" doživljaj, pa zahvaljujući njima uspomena postaje dugotrajna. Što su ovi kasni molekuli duže prisutni, veća je šansa da se nova informacija pretvori u stabilno, dugoročno sećanje.
Mozak, naravno, ne može da čuva sve što doživimo, to bi bilo energetski neodrživo. Zato zadržava samo ono što prepozna kao važno, emotivno značajno ili često korišćeno.
Kako mozak bira šta vredi zapamtiti?
Talamus, smešten u središtu mozga, igra ključnu ulogu u filtriranju informacija. On prikuplja signale iz raznih delova mozga, sortira ih i prosleđuje samo najvažnije u moždanu koru, gde se dugoročna sećanja stabilizuju.
Eksperimenti na miševima pokazali su da se ponavljana iskustva, poput mesta koja životinja često posećuje ili zvukova koje redovno čuje, mnogo lakše pretvaraju u trajne uspomene. Retki, nevažni ili teško povezivi događaji mnogo brže blede.
Tri ključna molekula pamćenja
Istraživači su identifikovali tri posebno važna molekula: Camta1 i Tcf4 deluju u talamusu, dok je Ash1l aktivan u prefrontalnom korteksu. Nijedan od njih nije presudan za samo stvaranje uspomene, ali su sva tri ključna za njeno dugoročno održavanje.
Možemo ih zamisliti kao čuvare na ulazu u memoriju, ako njih nema, uspomene s vremenom postaju nestabilne i raspadaju se.
Ash1l pripada porodici proteina koji nisu važni samo za kognitivno pamćenje, već učestvuju i u drugim biološkim oblicima "pamćenja", poput imunološke memorije ili načina na koji ćelije tokom razvoja pamte svoju funkciju. To pokazuje da je skladištenje informacija osnovni i duboko ukorenjen princip života.
Pamćenje, dakle, nije samo osobina nervnog sistema, već univerzalan mehanizam koji organizmima omogućava opstanak.
Značaj za medicinu i buduća istraživanja
Bolje razumevanje ovih molekularnih tajmera moglo bi da otvori put novim pristupima u lečenju Alchajmerove bolesti i drugih poremećaja pamćenja. Ako naučnici tačno utvrde koji molekuli i delovi mozga "drže" uspomene živim, biće moguće ciljano ojačati ili nadomestiti oštećene memorijske puteve.
Takvi tretmani mogli bi ne samo da uspore gubitak pamćenja, već i da podstaknu njegovu delimičnu obnovu.
Sledeći korak istraživanja biće otkrivanje kako se ovi molekularni tajmeri aktiviraju, koliko dugo ostaju uključeni i na koji način sarađuju različite oblasti mozga tokom čuvanja sećanja.
Posebna pažnja i dalje je usmerena na talamus, svojevrsnog dirigenta u kompleksnoj mreži veza koje određuju trajnost sećanja. Život jedne uspomene, dakle, ni počinje ni završava u hipokampusu. Talamus, zajedno sa vezama prema kori, donosi ključnu odluku: koliko dugo će jedno sećanje opstati.
(M.A./EUpravo zato/rts.rs)
