Prema podacima dobrotvorne organizacije Shelter koja obezbeđuje sklonište i stanovanje za beskućnike, danas u Engleskoj najmanje 309.000 ljudi žive kao beskućnici.
Situacija je najgora u glavnom gradu, gde je zapanjujuć podatak da je jedna od 51 osobe - beskućnik.
Ove otrežnjujuće brojke naglašavaju problem koji predstavlja beskućništvo, posebno u Londonu.
Stoga je prikladno da ono što organizatori nazivaju „prvim svetskim muzejom beskućništva" nađe svoj dom u glavnom gradu.
Kada razmišljamo o londonskim muzejima, mogli bismo zamisliti šetnju kroz pažljivo uređene galerije...
V&A Muzej beskućništva, međutim, ima sasvim drugačiji pristup.
"Umesto da mukotrpno bira artefakte, muzej „zapravo ne bira nijedan od svojih predmeta", objašnjava suosnivač, Matt Turtle koji je muzej osmislio zajedno sa svojom suprugom.
Umesto toga, kaže on, „predmete daju različiti ljudi, tako da je osoba koja daje predmet muzeju ta koja bira".
Ovi predmeti- dati, ističe Turtle, ne potiču samo od ljudi pogođenih beskućništvom, već i „radnika, kreatora politike, aktivista i doktora", i centralni su naratori priče o ljudima bez doma.
„Radi se o pričanju šire priče o beskućnicima, nekim nepravdama i političkim odlukama koje i dalje utiču na ljude", kaže Turtle za Euronews Culture.
Na otvaranju izložbe „Kako preživeti apokalipsu", uz performanse stoji zbirka Muzeja, koja obuhvata predmete kao što su štap za hodanje dvostruke namene i zaštitno oružje od dva komada starog drveta.
90-minutni performansi, osmišljeni da budu interaktivni, usredsređeni su na preoblikovanje stereotipa i ilustraciju da oni koji su pogođeni beskućništvom, u mnogim slučajevima su primorani da budu otporni i snalažljivi, a mogu biti najmudriji vodiči kada je u pitanju rešavanje najistaknutijih problema sa kojima se društvo suočava.
Ove predstave, koje pojačavaju su glas ljudi pogođenih beskućništvom, simbolizuju još jednu ključnu razliku između ovog muzeja i „tradicionalnog" muzejskog iskustva: izbegavanje etiketa i stavljanje moći u zajednicu.
„Veoma je interaktivan i ne tražimo ploče sa etiketama ili pisani tekst koji definiše značenja", navodi Turtle i dodaje:
„U Muzeju beskućništva mi se udaljavamo od ideje da muzejski narator nudi jednu veliku priču."
Čak je i sama zgrada izabrana jer je druga organizacija za pomoć beskućnicima Streets Kitchen, sugerisala da bi mogla biti dobra za ovu namenu.
Kada rešite da vidite postavku „Kako preživeti apokalipsu", primetićete da je izložba otvorena samo petkom i subotom. To je zato što, kako Turtle objašnjava, „to nije sve što oni rade".
Osim postavljanja izložbi koje izazivaju razmišljanje, Muzej beskućništva nastavlja sa direktnim radom na smeštaju ljudi, pružanju osnovnih stvari ljudima i kampanji za promene na ovom polju, dok takođe vodi aktivnosti kao što su obroci u zajednici, klinike i grupe za odvikavanje od bolesti zavisnosti i oporavak.
Ovde leži možda najuzbudljiviji aspekt novog prostora: njegov potencijal da ne samo da služi i obrazuje zajednicu putem izložbi, već i da je gradi.
„Novi prostor nam omogućava da gradimo zajednicu. Zaobilazi kulturu „njih" i „nas" koja se može razviti u okruženju beskućnika", razmišlja Turtle i zaključuje:
„Na događajima u Muzeju beskućništva ne znate ko je beskućnik, a ko nije, i tako bi trebalo da bude. To je protivotrov za senzacionalizam koji karakteriše toliki deo razgovora o beskućnicima".
(M.A./EUpravo zato/Euronews.com)
