- Marija Mitković već tri godine čeka transplantaciju bubrega i tri puta nedeljno ide na dijalizu.
- Do bolesti je došlo posle kovida, a lekari su joj dijagnostikovali bubrežnu insuficijenciju petog stepena.
- Pošto u porodici nema zakonski podobnog donora, pokušava da prikupi novac za transplantaciju u inostranstvu.
Marija Mitković je u avgustu 2022. godine bila na odmoru sa suprugom Zoranom, na svojoj omiljenoj planini. Primetila je da joj otiču noge i zglobovi, da se budi sa otečenim očnim kapcima i da je sve umornija. Odjednom šetnja po Zlatiboru predstavlja napor, a pomisao na hranu izaziva mučninu. Odmor koji su dugo planirali morali su da prekinu.
Nekoliko meseci ranije, a nakon što je preležala covid-19, rutinske analize krvi pokazale su povišene vrednosti kreatinina i uree. Usledili su pregledi kod nefrologa, analize i ispitivanja, ali uzrok propadanja funkcije bubrega nije utvrđen. Ultrazvučni pregled pokazao je da su oba bubrega smanjena, a vrednosti laboratorijskih parametara nastavile su da rastu.
"Tada sam shvatila da je moje zdravlje narušeno i da treba da preduzmem neke adekvatne korake. U dogovoru sa mojim nefrologom šaljem krv na analizu u Beograd i čekam datum zakazivanja biopsije bubrega. Posle par dana dobijam poziv u kom mi saopštavaju da biopsije neće biti. Rečeno mi je da bih bila izložena riziku prilikom intervencije, a odgovor zašto moji bubrezi ne rade kako treba ne bih dobila. U međuvremenu, odlazim na VMA na pregled, i tu dobijam isti odgovor. Savetuju me da vodim računa o sebi, što se tiče ishrane, unosa tečnosti i fizičke aktivnosti. Naravno, uz redovnu kontrolu krvne slike i pregleda kod izabranog nefrologa," objašnjava Marija šta se u početku događalo.
Nekoliko meseci kasnije...
Nakon Zlatibora, Marija shvata da nešto mora da preduzme, zato ponavlja potrebne analize. Ispostavlja se da je kreatinin dostigao izuzetno visoke vrednosti, zbog čega je hitno hospitalizovana na odeljenju nefrologije opšte bolnice u Kruševcu. Već narednog jutra započela je dijalizu, sa dijagnozom bubrežne insuficijencije petog stepena. Od tog trenutka život koji je do tada poznavala počeo je da se deli na vreme između dijaliza i svega ono što pokušava da sačuva izvan bolničkih zidova.
Peti stepen bubrežne insuficijencije predstavlja terminalnu (poslednju) fazu hronične bolesti bubrega, u kojoj je njihova funkcija pala na manje od 15 odsto (GFR ispod 15 ml/min). U ovom stadijumu bubrezi ne mogu samostalno da prečišćavaju krv, zbog čega se u organizmu nakupljaju tečnost, toksini i elektroliti, a kao posledica dolazi do simptoma poput hroničnog umora, mučnine, otoka i visokog krvnog pritiska.
Pošto je reč o potpunom otkazivanju rada organa, život pacijenta u ovoj fazi direktno zavisi od terapije. Lečenje se sprovodi dijalizom (hemodijalizom u bolnici ili peritoneumskom dijalizom kod kuće) koja veštački filtrira krv, ili transplantacijom bubrega, koja se smatra najboljim dugoročnim rešenjem za oporavak i kvalitetniji život.
"Tu se prvi put susrećem sa strahom, i pitanjem šta i kako dalje, i kako uspostaviti kontrolu nad sopstvenim životom. Okružena velikim brojem dijaliznih pacijenata slušam njihove životne priče i zdravstvene probleme, pokušavam da nađem najbolje rešenje za sebe," kaže ona.
Danas na dijalizu odlazi svakog ponedeljka, srede i petka, od 13 do 17 časova. Tamo čita knjige i vreme provodi vreme sa ljudima koji dobro razumeju kroz šta prolazi: "Dijalize uglavnom protiču dobro zato što imamo zaista dobro medicinsko osoblje, i svi smo kao jedna velika porodica. Dovoljan je jedan njihov topli osmeh i jedna lepa reč i već se osećam mnogo bolje."
Ipak, dobra organizacija svakodnevice ne menja činjenicu da je njeno telo zavisno od aparata koji preuzima deo posla koji bubrezi više ne mogu da obavljaju samostalno. Dijaliza joj omogućava da nastavi da živi, ali transplantacija je ono čemu se nada kao prilici da se vrati aktivnijem životu i obavezama koje je nekada obavljala.
Saznanje da ima kompatibilnog donora, ali zbog zakona on ne može da joj da bubreg
Nakon šest meseci od početka dijalize prikupila je dokumentaciju za kadaveričnu transplantaciju. U porodici, nažalost, nije pronašla odgovarajućeg živog donora, naime, njen brat od strica je želeo da joj donira bubreg, ali kako joj je objašnjeno, njihovo srodstvo ne ispunjava zakonske uslove za tu vrstu donacije.
Raspituje se i o unakrsnoj transplantaciji (razmene organa između dva ili više parova donora i pacijenata kada u okviru sopstvene porodice ne postoji direktna kompatibilnost), mogućnosti koja bi mogla da otvori put ka presađivanju organa. Marija navodi da je u tim razgovorima nailazila na različite informacije o tome da li se takve transplantacije u Srbiji obavljaju.
Tako je njeno ime ostalo na listi čekanja. Već tri godine čeka poziv koji bi mogao da promeni sve.
"Kod nas u Srbiji ima oko 1700 ljudi koje čekaju na transplantaciju organa, od toga oko 700 njih čeka na transplantaciju bubrega. U mom slučaju to bi pre svega značilo da nisam vezana za dijalizni aparat bez kog moje telo ne može da izbaci nagomilane toksine. Život bi mi se promenio iz korena i mogla bih da se vratim svim svojim pređašnjim obavezama. Iskreno se nadam da će moj telefon ubrzo da zazvoni i da će da me pozovu na transplantaciju, tri godine čekam poziv i ne gubim veru, slava Bogu," objašnjava.
U međuvremenu, Marija je odlučila da prikuplja novac za mogućnost transplantacije u inostranstvu, uz pomoć fondacije "Budi human". Članica je udruženja "Donorstvo je herojstvo", čiji su joj članovi pomogli savetima i informacijama. U akcije prikupljanja novca uključili su se i njena porodica, sestra Mirjana, sestrić i sestričina, kao i ljudi iz Župe, kraja u kojem živi.
"Veliku sumu novca moja porodica i ja ne možemo sami da prikupimo. Moji Župljani su jako humani, hvala im što pomažu svima kojima je pomoć potrebna pa i meni," dodaje.
Tokom svoje borbe, više puta je shvatila koliko ljudi malo znaju o transplantaciji. Neki njeni prijatelji verovali su da će neko vreme biti na dijalizi, a da će se bubrezi potom oporaviti: "Nažalost do toga neće doći, moj jedini "lek" ka ozdravljenju je transplantacija. Iskreno se nadam da ce se nešto ubrzo promeniti na bolje, i da će ishod biti pozitivan za sve one koji cekaju svoj najvažniji poziv u životu."
Dok čeka, pokušava da sačuva veru i zahvalnost prema ljudima koji su uz nju. Zdravima poručuje da čuvaju svoje zdravlje, ali i da ne zaborave koliko drugima znače osmeh i lepa reč, sebi i ljudima koji prolaze kroz isto iskušenje ostavlja poruku da nastave da se nadaju.
"A do tada, dragi moji saborci, svaki drugi dan na dijalizu, a u mislima na nekom mnogo lepšem mestu. Kako je otac Tadej govorio: "Kakve su ti misli,takav ti je i život"," zaključuje Marija.
Pravo na odluku i transparentnost sistema
Osim prepreka koje postoje kod transplantacija sa živih donora, gde bi krug davalaca trebao da bude znatno širi kao što Marijin primer i pokazuje, ali i kao što je i praksa u većini evropskih zemalja, važna pitanja otvaraju i zakonska pravila kada je u pitanju presađivanje organa preminulih osoba.
Kako je za EUpravo zato istakao pravnik Vladica Ilić, izmene Zakona o presađivanju ljudskih organa usvojene tokom 2026. godine predvidele su mogućnost da se građani izjasne da li žele da budu donori, uključujući i elektronsko izjašnjavanje preko portala eUprava. Međutim, da bi ove mogućnosti počele da se primenjuju, potrebno je da se donesu i odgovarajući podzakonski akti, kao i da se uspostave predviđene procedure.
Ilić smatra da je dobro što je predviđena mogućnost ličnog izjašnjavanja, ali upozorava na nedostatke pojedinih zakonskih rešenja. U slučajevima kada se osoba za života jasno izjasni da želi ili ne želi da bude donor, njena odluka se prema predviđenom modelu poštuje. Problem nastaje kada se osoba nije izjasnila ili je raniju izjavu opozvala.
U tim slučajevima zakon predviđa utvrđen redosled članova porodice koji se konsultuju, a ako niko od njih ne može da se izjasni, odluku prepušta etičkom odboru zdravstvene ustanove.
"Uloga porodice ne treba da bude da oni izražavaju svoju volju, nego da probaju da prenesu šta znaju o volji umrlog lica zdravstvenim radnicima", ističe Ilić.
On smatra da zakonom utvrđen redosled članova porodice ne uzima dovoljno u obzir različite porodične okolnosti poput narušenih odnosa, dok odluka etičkog odbora, bez jasno propisanih kriterijuma, otvara pitanje pravne neizvesnosti.
Kao dugoročno rešenje, predlaže sistem u kom bi se građanima olakšalo izjašnjavanje o donorstvu prilikom obavljanja svakodnevnih administrativnih poslova, poput vađenja lične karte ili posete lekaru. Oni koji se ne izjasne, prema nekim modelima koji postoje u Evropi, mogli bi da dobiju dodatne pozive i podsetnike, kako bi što veći broj ljudi doneo informisanu odluku. U slučaju da to ne urade ni nakon nekoliko podsetnika, da se njihovo neizjašnjavanje tumači kao znak pristanka. Da u nekoj krajnjoj solucija, kako dodaje, važi ta pretpostavljena saglasnost koja nije sporna iz ugla ustava, ali da se građanima pre toga daju mogućnosti da im se nekako stavi 'na tacni' ta mogućnost da se izjasne.
"Najveći problem je što se ljudi ne izjašnjavaju, ali zato bi i fokus trebalo da bude na izmenama zakona koje bi išle u susret građanima i njihovom masovnom izjašnjavanju", smatra Ilić.
Prema njegovim rečima, kada bi postojala jasna evidencija o volji građana, porodice bi u najtežim trenucima imale manje nedoumica. Istovremeno, ono što smatra da je jako važno, jeste da je građanima potrebno obezbediti transparentnost informacija o postupku, kako bi se otklonile zablude o transplantaciji i strahovi od navodnih zloupotreba.
"Meni se čini da mi najmanji problem imamo sa stavovima građana, a mnogo veći sa transparentnošću i organizacijom zdravstvenog sistema u ovoj oblasti", kaže Ilić.
Zato, dodaje, donorstvo ne bi trebalo da bude tema o kojoj se govori povodom na određeni dan. Edukacija o značaju organa, transplantaciji i mogućnosti da se pomogne drugom čoveku trebalo bi da počne još u detinjstvu i da postane deo uobičajenog razgovora o zdravlju.
"Kod nas je ova tema i dalje tabu, a ne bi trebala da bude. O njoj treba da se priča najnormalnije, kao i o bilo kojoj drugoj zdravstvenoj temi koja pogađa ljude i mislim da je to važno da se shvati. Potrebna je edukacija građana po ovom pitanju jer transplantacija nije nikakva inovativna stvar, ona se rade decenijama unazad i u Srbiji, i čini mi se da smo od toga napravili mnogo veću famu nego što to jeste," zakjučuje.
(EUpravo zato)
