Zašto nam je lakše da priznamo fizički bol nego psihičku patnju? Zašto se plašimo onoga što ne razumemo, sopstvenih emocija i reakcije okoline? Kada je traženje pomoći zapravo znak snage? Geštalt psihoterapeutkinja iz Psihološkog JEZGRO centra Maja Vukašinović Ševar u sklopu kampanje "Tvoj lekar ima nešto da ti kaže", upravo o tome govori: mentalnom zdravlju, nasleđenim obrascima ponašanja, roditeljstvu, društvenim očekivanjima i psihoterapiji
"Kada govorimo o mitovima o mentalnom zdravlju uopšteno, uvek treba da se obratimo evolucionoj psihologiji. U njoj se polazi od pretpostavke da sve što je opstalo ima neki evolutivni smisao," objašnjava Ševar Vukašinović.
Kako bi objasnila srž problema, ona kreće od istraživanja koja se bave pitanjem zašto se toliko loše odnosimo prema osobama sa šizofrenijom. Reč je o oboljenju čije su manifestacije kroz istoriju često bile vidljive i koje se, kada se pomene "ludilo", neretko se prvo ova dijagnoza ima na umu. Strah od tih ljudi se potom generalizuje i prenosi na druge oblike psiholoških poteškoća, smatra ona.
S druge strane, kako bi smo razumeli ceo fenomen, prema njenim rečima, treba da zamislimo i sledeću situaciju: nalazimo se u metrou ili autobusu, gledamo ispred sebe, a iza nas se iznenada začuje veoma snažan zvuk. U deliću sekunde, delom zahvaljujući prefrontalnom korteksu, procenjujemo da li su ljudi oko nas zabrinuti i da li postoji razlog za strah. Na osnovu njihovih reakcija procenjujemo da li je bezbedno da se okrenemo i proverimo šta se dogodilo.
"Zašto je to važno? Zato što smo, oslanjajući se na grupu i informacije koje dobijamo od drugih ljudi, kroz istoriju uspevali da preživimo. To je važan deo ljudskog iskustva," objašnjava psihoterapeutkinja i dodaje da kada neko ima ozbiljne poteškoće da proceni realnost, nama je teško da razumemo njegovo iskustvo i da procenimo kako da se prema njemu postavimo.
Ovo nam ukazuje koliko su naši strahovi povezani sa potrebom za sigurnošću i poverenjem u informacije koje dobijamo iz okruženja. Takođe, dodaje kako nas psihologija podseća kako postoje dva velika straha sa kojima se čovečanstvo suočava: strah od smrti i strah od ludila. Kako objašnjava Ševar Vukašinović, azili, sanatorijumi i druge institucije za lečenje mentalnih poremećaja često su se gradili daleko od naseljenih i osvetljenih mesta, jer su simbolizovali neku vrstu mračnih i strašnih mesta.
"Kada se Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici uselio u centar Beograda, komšiluk je pružio veliki otpor. Sama pomisao da se ustanova za mentalno zdravlje nalazi u neposrednom okruženju izazivala je strah, kao da je reč o zaraznoj bolesti", dodaje.
Ljudi su se oduvek plašili osoba sa psihopatološkom poremećajima, između ostalog i zato što su ih doživljavali kao nepredvidljive i opasne. Ona smatra da je upravo taj strah kroz istoriju oblikovao naše institucije, ali i način na koji se o mentalnim bolestima govori u kulturi.
"S druge strane, Frojd je zadao ozbiljan udarac dugogodišnjem verovanju da je čovek divno, civilizovano biće koje u potpunosti kontroliše sebe i svoje ponašanje. Prema toj predstavi, pristojan čovek je dobar čovek," kaže psihoterapeutkinja.
Prema njenom mišljenju, oduvek smo imali potrebu da ono što ne prihvatamo u sebi projektujemo na druge. Svako društvo ima nekoga koga proglašava manje civilizovanim, nekoga ko predstavlja njegovu tamnu stranu: "Tako izbegavamo da pogledamo sebe i priznamo da se u nama, našim ulicama i našim porodicama nalaze različiti aspekti ljudskosti, uključujući agresiju, psihopatiju, ludilo i ponašanja koja ne odobravamo."
Zašto nam je ponekad lakše da priznamo fizički problem nego psihičku poteškoću?
Mišljenje psihoterapeutkinje Ševar Vukašinović je da se psihička bolest često doživljava kao jedan od najtežih problema koji čoveka mogu da zadese. S druge strane, psihologija je relativno mlada nauka. Pre nego što se razvila kao naučna disciplina, ovim pitanjima su se bavile filozofija i religija.
Ljudi su razgovarali sa sveštenicima, mudrim starijim ljudima - uključujući i žene, oslanjali se na iskustvo starijih generacija i na autoritete koji su im pomagali da se snađu u svakodnevnom životu.
"U međuvremenu se svet promenio, i to intenzivno tokom poslednjih dvadesetak godina. Mislim da smo mi prve generacije koje nisu sasvim spremne da vaspitavaju decu za svet koji ih očekuje. Mladi danas raspolažu znanjima i veštinama koje su njihovim roditeljima često nepoznate. Ponekad mi, umesto da prenosimo znanje mlađima, pitamo njih šta nas očekuje u budućnosti. To je velika promena. Vekovima se znanje uglavnom prenosilo od starijih ka mlađima, a sada se taj odnos menja," objašnjava.
Psihologija nam, istovremeno, daje reči za iskustva kroz koja prolazimo od rođenja, ali nismo umeli da ih imenujemo. U trenucima kada za neko iskustvo dobijemo reč, menjaju se i naše mogućnosti da ga razumemo. Kao dobar primer navodi decu u vrtiću. Kada odrastaju uz vršnjake sa autizmom ili različitim oblicima neurodivergentnog ponašanja - a sva deca se tretiraju ravnopravno, različitost postaje deo njihovog svakodnevnog iskustva. Ona više nije nešto čega se plašimo.
"Slično je i sa emocijama. Kada deci od najranijeg uzrasta dajemo reči kojima mogu da opišu kako se osećaju, ona vrlo rado govore o svojim iskustvima," smatra ona.
Jedan od razloga zbog kojih odrasli teško govore o emocijama jeste i način na koji smo vaspitavani. Malo dete često tretiramo kao malog odraslog čoveka: govorimo mu da ne plače, da bude hrabro, da se ne plaši. Tako ga, prema njenom mišljenju, učimo da odseca delove sopstvenog emocionalnog iskustva i kada odrastemo, već smo naučili da potiskujemo, racionalizujemo i intelektualizujemo osećanja. To su odbrambeni mehanizmi kojima psiha pokušava da se izbori sa onim što nam je teško i neprihvatljivo.
"Zato je važno da decu tokom odrastanja izlažemo različitim iskustvima i učimo ih empatiji. Kada kroz školovanje i svakodnevni kontakt upoznaju ljude koji su drugačiji od njih, ona imaju priliku da vide kako različitost nije nešto strašno," kako kaže i dodaje kako jedino zdrav čovek može da prihvati da u njemu postoje i dobra i loša osećanja. On može da ih sagleda i integriše u sopstvenu celovitost bez projekicije na ono što mu se ne dopada i da se zbog toga uspaniči, uz pitanje: "Da li sam ja loš čovek?".
Čuvena rečenica "Šta će ljudi reći?"
Postoji nešto što se zove posramljivanje i javno osuđivanje, i kada je ovaj problem u pitanju, Ševar Vukašinović smatra da se ljudi prevashodno plaše kako zbog svojih psihičkih poteškoća neće biti dovoljno dobri radnici, majke ili očevi i da će izgubiti mesto u zajednici ili da će ih drugi posmatrati kao manje vredne.
"Zapravo, kada se čovek bavi svojim mentalnim zdravljem, on postaje snažniji. Ljudi koji su prošli kroz različite krize, obradili svoja iskustva i radili na sebi postaju korisni članovi zajednice. Kroz suočavanje sa problemima i kreativno pronalaženje rešenja stiču iskustvo koje mogu da podele sa drugima," objašnjava.
Zato joj je važno da govori i o tome da li nam je psihoterapija potrebna, da li smo zbog nje manje snažni i kakve predrasude imamo prema ljudima koji idu na nju. Problem, koji upoređuje sa odlaskom u teretanu koji se danas gotovo podrazumeva kao deo neizostavne brige o sebi.
"Često se na ljude koji ne vežbaju gleda kao na one koji zanemaruju sebe. Zašto ne bismo na sličan način razmišljali i o mentalnom zdravlju? Mogli bismo da ga posmatramo kao mišić koji razvijamo tako što se njime bavimo."
Kome je potrebna psihoterapija?
Psihoterapeuti polaze od pretpostavke da život podrazumeva niz promena, od rođenja do smrti. Rađamo se prelaskom iz jednog sveta u drugi, iz majčine utrobe u spoljašnji svet, zatim rastemo: od bebe postajemo malo dete, predškolac, školarac, srednjoškolac, student ili osoba koja ne studira, radnik, partner, roditelj. Stoga smatra da se kroz različite životne uloge stalno i menjamo.
"Psihoterapija nam je posebno korisna u svim tim prelaznim periodima, na mestima na kojima iz poznatog ulazimo u nepoznato. U tim fazama potrebna nam je podrška," dodaje.
Prema tome se, kako dodaje, između ostalog, razlikuju funkcionalne i disfunkcionalne porodice: da li umeju da pruže podršku svojim članovima u različitim razvojnim fazama.
"Psihologija je u tom smislu, jedna izuzetna nauka koji nam pruža mogućnost da unapredimo svoj život. Ona nam daje priliku da razvijamo kreativnije načine suočavanja sa problemima i da biramo kako ćemo da reagujemo u različitim situacijama, pre svega na kreativne načine," kaže Ševar Vukašinović.
Situacije u kojima se ne bavimo sobom, ona objašnjava kroz sužavanje dijapazona reakcija. Tada, ponavljamo naučene obrasce, a da ih nismo ni svesni jer reagujemo na isti način, čak i kada nam taj način više ne koristi. Ovim osiromašujemo svoj život, a da nismo pošteno ni razmislili o tome zašto nešto radimo i da li postoji i drugačiji način.
"Posebno je važno da se pomoć potraži kada se dogodi nešto što nam život izbaci iz koloseka. Takva iskustva mogu da postanu traume ako se ne obrade na pravi način," jer kako smatra jako je važno da li smo ono što nam se dogodilo mogli da podelimo sa nekim, da li smo imali podršku i mogućnost da iskustvo obradimo ili je ono ostalo zatvoreno u nama, u usamljenosti, bez kontakta sa drugima koji su mogli da nam pomognu.
Društvo nas uči da trpimo umesto da razgovaramo o onome što nas boli
Jedna univerzalna tema u ovom kontekstu jesu rodne uloge i način na koji nas društvo vaspitava u zavisnosti od toga u kojoj se rodnoj ulozi nalazimo.
"Društvo oblikuje način na koji učimo da izražavamo emocije. Kod dečaka se bes često prihvata kao dozvoljen izraz emocija, pa se događa da besom izražavaju i tugu ili strah. Devojčicama se, s druge strane, češće dopušta da budu tužne, ali im se bes mnogo manje toleriše. Tako decu, i dečake i devojčice, učimo da razvijaju samo određene delove svog emocionalnog bića, dok druge potiskuju," smatra ona.
Ipak, dodaje da postoji i druga strana priče, pa smo tako zahvaljujući otpornosti, odnosno rezilijentnosti, uspevali smo da istrajemo i kroz teške istorijske okolnosti. U našem društvu inat i druge osobine koje povezujemo sa srpskim narodom često se poistovećuju sa trpljenjem, ali i sa dostojanstvom, hrabrošću i istrajnošću.
"Postoji snažna predstava o junaku koji izdržava, bori se i ne odustaje od svojih ideala. Partizanska borba, na primer, iznedrila je i junakinje. U takvim istorijskim okolnostima bilo je društveno prihvatljivije da se žena bori na isti način kao muškarac. To je zanimljiv primer i za socijalnu psihologiju: kada se promene društvene okolnosti i očekivanja, menjaju se i ponašanja koja smatramo prihvatljivim", kako kaže i dodaje: "Za mentalno zdravlje važno je da razvijamo i otpornost i sposobnost da govorimo o svojim osećanjima. Jedno drugo ne isključuje."
Posebno je važno da se shvati prema njenom mišljenju da: "Pravi junaci su često istovremeno i veoma nežni ljudi. Hrabrost ne znači odsustvo osećanja, niti je ranjivost suprotnost snazi. Problem nastaje kada u mirnodopskom životu ne razvijamo svoje emocionalne kapacitete, već decu iz generacije u generaciju učimo da slušaju priče o junacima iz prošlosti, a ne pokazujemo im kako da budu ranjiva, empatična i emocionalno pismena u sadašnjosti."
Nedostatak empatije prema njenim rečima, treba tražiti u tome što nismo naučili da prepoznamo sve svoje emocije, pa ih onda teško prepoznajemo i u drugima.
Da li možemo da kažemo da je neko "zakasnio" kod psihoterapeuta?
"Kao humanistički psihoterapeut, verujem da smo, kada se rodimo, osuđeni samo na jedno, a to je razvoj. Postoje teške psihopatologije, ali čak i kada se čovek suočava sa ozbiljnim problemima, odlazak na psihoterapiju znači da pokušava da ih dovede u polje svoje pažnje i da nešto učini za sebe. To je odgovoran čin," objašnjava Ševar Vukašinović.
Idealnog kandidata za psihoterapiju objašnjava kao mladog čoveka koji je tek počeo da živi, koji još nije doneo neke velike životne odluke i koji želi da preispita svoje mogućnosti pre nego što ih donese. Bilo da je reč o izboru škole, partnera ili posla, psihoterapija kako smatra, može da mu pomogne da razvije samospoznaju i stekne tehnike koje će mu biti potrebne za svesnije suočavanje sa različitim društvenim ulogama, sopstvenim emocijama i izazovima.
"Kod nas dolaze i ljudi koji se osećaju očajno. Ali činjenica da je neko očajan ne znači da je slab. Taj čovek je, uprkos očaju, potražio pomoć od osobe čiji je posao da mu pomogne. Posegnuo je za znanjem, tehnikama i metodama koje mu mogu koristiti. Već sama ta odluka govori o želji da nešto promeni," dodaje.
Najčešći mitovi koje psihoterapeut čuje
"Jedna od čestih reakcija je: "Vi mene sada analizirate". Ipak, mislim da je najveća prepreka odlasku na psihoterapiju strah da ćemo otkriti nešto strašno, nedopustivo ili mračno u sebi. Plašimo se da će to biti kraj sveta, da ćemo se raspasti i da se više nikada nećemo sastaviti," objašnjava psihoterapeutkinja.
Tu se prema njenom mišljenju opet vraćamo na početak i strah od smrti i ludila. Ljudi se pitaju kako je njena dugogodišnja praksa pokazala: Šta ako počnem da osećam, pa više ne budem mogao da radim ništa drugo? Šta ako me sopstvena osetljivost učini nefunkcionalnim? Šta ako otkrijem nešto o sebi sa čim neću umeti da se nosim?
"Ne možemo selektivno da isključimo samo ona osećanja koja nam se ne dopadaju. Ako potiskujemo neprijatne emocije, možemo istovremeno da ograničimo i sposobnost da doživimo ona osećanja koja život čine lepim i smislenim. Suština hrabrosti nije u tome da nemamo osećanja. Hrabrost podrazumeva da imamo srce, emocije i osetljivost," kaže Ševar Vukašinović.
Suština je u holističkom pristupu čoveku, zbog čega je savetovalište čiji je i suosnivač, specifično po tome što imam i duhovnika, jer kako objašnjava, prema Maslovljevoj hijerarhiji, potreba duhovnost se često povezuje sa višim nivoima ljudskog razvoja.
"Smatram da čovek može biti bogatiji, življi i zdraviji kada ima podršku sa različitih strana. Ne treba mešati babe i žabe: psihologiju ne treba zamenjivati teologijom, niti teološke probleme treba rešavati psihološkim metodama. Svaka oblast ima svoje mesto i svoje granice. Odgovorno je kada sarađuju sveštenik, psiholog, lekar i drugi stručnjaci, tako da čovek može da dobije podršku koja mu je potrebna," dodaje.
Šta psihološka pomoć zapravo jeste, a šta nije?
“Psihoterapija zasnovana na savetima može da pošalje poruku klijentu da nije dovoljno sposoban da sam pronađe svoja rešenja. Jedan od mitova jeste upravo to da psihoterapeut treba da nam kaže šta da radimo," objašnjava.
Na psihoterapiji, psihoterapeut je svedok procesa samospoznaje. Svako je stručnjak za sopstveni život, a njegov posao je kako kaže, da pomogne osobi da sagleda sebe, svoja iskustva i mogućnosti iz drugačije perspektive.
"To ne znači da psihoterapeut nema šta da kaže ili da nikada ne daje povratnu informaciju. Naprotiv, važan deo terapijskog procesa jeste da osoba dobije autentičnu, pažljivo promišljenu povratnu informaciju koja joj pomaže da bolje razume sebe," dodaje.
Prema njenom mišljenju, psihoterapeut nas u stvari podseća na odraslu osobu kakva nam je možda bila potrebna dok smo odrastali: nekoga ko nas razume, prihvata, ima strpljenja za nas i pruža nam prostor da se razvijamo, a kada dobijemo takvu priliku, onda možemo i hrabrije da zakoračimo u spoljašnji svet bez tuđih uticaja.
Na kraju, naglašava da ostaje jedno važno pitanje: ko sam ja kada nema nikoga pored mene: mame, tate, sestre, brata, partnera, društva? Ko sam ja kada treba samostalno da odlučujem? To je pitanje koje se postavlja još od antičkih proročišta. "Spoznaj sebe" jedna je od temeljnih poruka filozofije.
U našem jeziku, međutim, često se kaže: "Nemoj da filozofiraš", kao da je razmišljanje nešto čega treba da se stidimo. Filozofirati prema njenoj spoznaji znači postavljati pitanja, preispitivati ono što smo nasledili i ne prihvatati gotova rešenja samo zato što nam je neko rekao da tako treba, a to već znači da smo misleća bića.
Možda zato i poruka za kraj psihoterapeutknije Ševar Vukašinović jeste: "Samo najhrabriji se suočavaju sa sobom i kažu: "Ja ne znam najbolje, potreban mi je neko da mi pomogne". Biti čovek je verovati u drugog čoveka i zato mislim da je odlazak na psihoterapiju svedočanstvo o životnom optimizmu i veri."
Kampanja "Tvoj lekar ima nešto da ti kaže" deo je projekta WMG fondacije "Prevencija kao garancija", koja ima za cilj da javnosti približi značaj prevencije, pravovremenog informisanja i dostupnosti pouzdanih zdravstvenih informacija. U okviru kampanje stručnjaci iz različitih oblasti medicine govore o temama iz svoje ekspertize, najčešćim nedoumicama pacijenata i savremenim pristupima prevenciji, dijagnostici i lečenju. Kroz razgovore sa lekarima, kompleksne medicinske teme obrađuju se na jasan i razumljiv način, uz naglasak na stručne i proverene informacije.
(EUpravo zato)
