Viktor Igo je jednom prilikom zabeležio u svoj notes "Quarante ans, c'est la vieillesse de la jeunesse; cinquante ans, c'est la jeunesse de la vieillesse" ili u prevodu na srpski jezik "Četrdeset je starost mladosti, pedeset je mladost starosti".
Danas kada se ove granice pomeraju, a popularna kultura i društvene mreže na zapadnoj hemisferi ne cene ništa manje od savršenosti i večne mladosti, dosta njih se pita: da li ćemo u budućnosti živeti preko 100 godina i koja je granica ljudske dugovečnosti?
Jedno jeste činjenica, ljudi koji žive u tzv. Plavim zonama i neguju zdrav životni stil su neki od najdugovečnijih na svetu. U Evropi su takav primer ostrvo Ikarija u Grčkoj i planinski deo Sardinije.
Upravo ovde, sve se svodi na jednostavnost i balans, lokalna i sveža hrana uz apstinenciju od alkohola, umerena fizička aktivnost, ali i društveno okruženje koje svoje najstarije integriše u zajednicu i daje im osećaj smisla i pripadnosti.
Mnogi koji ovaj problem posmatraju iz filozofske perspektive, reći će: "šta to znači živeti večno?".
Upravo nešto slično je u svom obraćanju na konferenciji "Targeting Longevity 2026", dr Marvin Edeas, osnivač Svetskog udruženja za mitohondrije, zapazio i zapitao se: "šta ako starenje uopšte nije problem?".
Trenutno se u svetu nauke vodi debata na ovu temu i mnogi smatraju da dugovečnost dostiže prekretnicu. Drugim rečima, izgledno je da terapiju protiv starenja kakvu smo godinama priželjkivali najverovatnije nikada nećemo ni dobiti.
Kao alternativa, ponuđen je koncept progresivnog gubitka koordinacije između različitih delova ljudskog tela, poput dijaloga između mitohondrija, mikrobiote, metabolizma i ćelijske signalizacije.
"Ključ je u razumevanju da dijalog može da bude važniji od fokusiranje na pojedinačne puteve," objašnjava dr Edeas. Starenjem, naše telo sve slabije funkcioniše. Komunikacija između delova koji su skladno funkcionisali, postaje sve manje koherenta.
Jedan od glavnih krivaca je usporavanje deobe ćelija i njihov gubitak sposobnosti regeneracije. Rezultat je iscrpljivanje matičnih ćelija i atrofija organa: skraćivanjem telomera, ćelije prestaju da se dele i one ulaze u stanje u kom oštećuju okolno tkivo. Organizam na taj način postaje podložniji hroničnim bolestima, infekcijama i opštem biološkom propadanju.
Međutim, on tvrdi da su: "Istraživanja o dugovečnosti dovela do izvanrednih otkrića, iako njihova primena ostaje nepotpuna", i dodaje da nakon što su naučnici zapali u slepu ulicu, shvatili su da u stvari problem starenja mora da se rešava na dva načina.
Prvi je pronalaženje lekova i terapija koje moduliraju svaki od sistema, dok drugi podrazumeva strategije koje podstiču veću otpornost organizma pre nego što do šteta nastane.
Izmenjena perspektiva
Moderne tehnologije i veštačka inteligencija menjaju perspektivu. Naša unutrašnjost više nije tolika misterija, a saznanja poput činjenica da je mikrobiom creva povezan sa mozgom i našim kognitivnim funkcijama, kao i odnos sa starenjem uz razumevanje kako mitohondrije utiču na upale u našem telu, otkrivaju delove slagalice vezane za starenje.
Fokus bi stoga treba da bude na fluidnoj komunikaciji između sistema, kako bi oni sami regulisali komunikaciju između sebe. Što znači, nije dovoljno posmatrati organe i procese izolovano, ključno je razumeti način na koji oni međusobno komuniciraju. Šta ovo znači za običnog čoveka?
Dr Edeas smatra da trenutna "čudotvorna rešenja" i tretmani možda trenutno i deluju, ali na duge staze ne daju konkretne rezultate. Stoga, ono što nam jeste potrebno u ovom segmentu medicine jeste holistički pristup telu.
Ali da bi do boljeg razumevanja povezanosti među sistemima ljudskog tela i došlo, potrebne su godine. Procena je da generacije pre 1980-ih neće dostići prosečan životni vek od 100 godina i upasti u kategoriju "superstaraca".
Zaključak je da san o životu dugom najmanje jedan vek verovatno još dugo neće biti dosanjan, ali da i dalje možemo da se pridržavamo nekih smernica kako bi naš život bio što duži i kvalitetniji.
Raznovrsne vežbe umerenog intenziteta, zdrava i uravnotežena ishrana, bogat društveni život, redovan san i upravljanje stresom, predstavljaju konstantu kojoj treba da težimo.
Naučnici će za to vreme pokušati da otkriju šta se krije u pozadini biološke složenosti, a ne samo produženju životnog veka, kako bi on bio što kvalitetniji. Jer pitanje budućnosti možda nije koliko dugo ćemo živeti, već koliko dugo ćemo moći da živimo kvalitetno.
(EUpravo zato/National Geographic)
