Pre nego što je medicina shvatila na koji način da je obuzda, tuberkuloza je bila jedna od najsmrtonosnijih bolesti na svetu.
Stoga je u 19. i početkom 20. veka stekla i nadimke poput "bela kuga" i "sušica".
Pogađala je sve slojeve društva bez izuzetka, siromašne i bogate, umetnike i obične radnike, decu i odrasle. Gradovi su bili njeno prirodno okruženje: velika koncentracija ljudi na jednom mestu, loši higijenski uslovi i nepoznavanje načina prenosa omogućili su joj da se širi poput šumskog požara.
Bolest je napadala pluća, ali i čitav organizam. Dug i uporan kašalj, gubitak telesne mase, opšta slabost, simptomi su koji su često dolazili prekasno da bi se bolest zaustavila.
Lečenje je bilo ograničeno na boravak u sanatorijumima, i kao što nam romani tog doba objašnjavaju pacijenti su se uglavnom oslanjali na svež vazduh, odmor i nadu.
Umesto nade, nauka
Prekretnica dolazi početkom 20. veka, razvojem BCG vakcine. Ova vakcina nije u potpunosti iskorenila tuberkulozu, ali je značajno smanjila najteže oblike bolesti, posebno kod dece, poput tuberkuloznog meningitisa.
U Srbiji danas, BCG vakcina daje se vrlo rano, najčešće već u porodilištu, u prvim danima života. Ova rana imunizacija ima za cilj da zaštititi najranjivije u periodu kada je njihov imuni sistem još u razvoju.
Tuberkuloza nije nestala, ipak, njeno rasprotiranje daleko je kontrolisaniji nego nekada. Prema dostupnim podacima Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", tokom 2025. godine u Srbiji je zabeleženo 410 osoba obolelih od tuberkuloze, što odgovara stopi prijavljivanja od 6,22/100.000 stanovnika.
Zahvaljujući vakcinaciji, ranom otkrivanju i terapiji antibioticima, milioni života su spašeni.
U svetu u kom su mnoge zarazne bolesti potisnute, lako je zaboraviti činjenicu koliko su one nekada bile prisutne, i koliko su vakcine promenile pravila igre. Tuberkuloza je jedan od najupečatljivijih primera.
(EUpravo zato/PMC)
