Rasprava o vakcinaciji godinama unazad ne jenjava, slučaj sedmogodišnjeg deteta iz Beograda koje je prošle jeseni obolelo od tetanusa ponovo je otvorio pitanje poverenja u imunizaciju i funkcionisanja sistema zdravstvene zaštite.
Iako je u Srbiji vakcinacija obavezna zakonom i deo je jasno definisanog kalendara imunizacije, praksa pokazuje da i dalje postoje deca koja iz različitih razloga (ne uzimajući u obzir opravdana medicinska stanja) ostaju nezaštićena od bolesti koje je savremena medicina odavno stavila pod kontrolu.
Da li je reč o propustu sistema, strahu roditelja ili uticaju dezinformacija? Kako se pedijatri nose sa odbijanjem vakcinacije, koje su stvarne posledice nevakcinisanja i zbog čega su mitovi (poput povezanosti MMR vakcine i autizma) i dalje prisutni u javnosti?
O ovim pitanjima razgovarali smo sa dr Dunjom Civrić, pedijatrom u penziji i rukovodilac Razvojnog savetovališta u Domu zdravlja Sremska Mitrovica, koja iza sebe ima decenije iskustva u radu sa decom i roditeljima.
U vremenu kada su informacije dostupnije nego ikada, ali istovremeno i podložne manipulacijama, razgovor sa stručnjacima iz oblasti o kojoj je reč, ostaje ključan, ne samo za razumevanje medicinskih činjenica, već i za obnovu poverenja koje je temelj svakog uspešnog zdravstvenog sistema.
Obaveze i zakon nasuprot ličnih stavova i raširenih mitova
Prema važećem Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, obavezna vakcinacija dece predstavlja meru od posebnog značaja za javno zdravstvo, a država je dužna da obezbedi dostupnost i kontinuitet u snabdevanju vakcinama.
Uprkos tome, podaci o obuhvatu imunizacijom poslednjih godina pokazuju oscilacije, posebno kada je reč o pojedinim vakcinama poput MMR, što povećava rizik od ponovne pojave bolesti za koje se verovalo da su gotovo iskorenjene, stoga se postavlja pitanje kako je moguće da u 21. veku opet ulazimo u raspravu o važnosti i neophodnosti redovnog primanja vakcina.
"Najčešći razlozi nepotpune vakcinacije (imunizacije) su bolest deteta, neažurnost roditelja i strah od neželjenih efekata vakcine. U Republici Srbiji je zakonom propisana obaveza vakcinacije dece i obezbeđena je dostupnost vakcina, čime su stvoreni preduslovi od strane sistema. Nažalost, faktori poput predrasuda, antivakserskih stavova, pripadnosti marginalizovanim grupama, teškoće da se dopre do svakog deteta, itd. dovode do situacije koju ste naveli," odgovara dr Civrić.
Ukoliko se govori u kontekstu sprečavanja situacija kao one sa detetom koje je prošle godine u Beogradu obolelo od tetanusa, dr Civrić objašnjava da je najbolja mera redovna vakcinacija u detinjstvu, uz dodatnu dozu vakcine protiv tetanusa (popularno tetalpan) svakih 10 godina ili odmah nakon rizične povrede.
Što se tiče konkretnog slučaja, dr Civrić nije upoznata sa detaljima jer je to u skladu sa pravom na zaštitu privatnosti pacijenta i porodice. Međutim, ono što je važno naglasiti jeste činjenica da kada dođe do klinička slike tetanusa, ona jeste teška, potencijalno sa fatalnim ishodom: "Prisutan je spazam i grč mišića lica i tela, koji dovodi do teškoća u osnovnim životnim funkcijama, poput disanja, gutanja, žvakanja, do prinudnog položaja tela koji se naziva opistotonus, do grčeva koji su slični epi napadima."
Lečenje je složeno, sprovodi se u jedinici intenzivne nege, osoba kroz infuziju dobija antitetanusni imunoglobulin, antibiotike, lekove za sprečavanje mišićnih grčeva. U težim slučajevima neophodna je intubacija i mehanička ventilacija, a ponekad i traheotomija, odnosno hirurško otvaranje dušnika radi omogućavanja disanja.
Prema mišljenju doktorke ovo su ozbiljne mere, koje nekada ne moraju biti dovoljne da se spase život. Stoga je za sve navedeno najbolja preventiva, imunizacija.
"Uopšte, kada su u pitanju bolesti koje se mogu sprečiti imunizacijom, potrebna je kontinuirana aktivnost više sistema, prvenstveno zdravstva, obrazovanja i informisanja, odnosno podizanje svesti o značaju vakcinacije, kao civilizacijske tekovine. To bi podrazumevalo snažnu javnu kampanju o nužnosti imunizacije, dostupne i pristupačne informacije koje su razumljive široj populaciji, jasno iznošenje medicinskih stavova o potrebi imunizacije protiv određenih bolesti i o bezbednosti određenih vakcina, pružanje odgovora na sva pitanja u otvorenoj, dvosmernoj komunikaciji između struke i javnosti," kaže dr Civrić i dodaje da bi ove aktivnosti mogle da utiču na poverenje građana i povećan obuhvat vakcinacijom, nego što se to čini kažnjavanjem roditelja koji odbijaju da vakcinišu decu.
"Većina roditelja informacije o vakcinaciji dobija od pedijatara, deo roditelja čita stručnu literaturu, dok najmanji broj znanje o vakcinama stiče preko sredstava javnog informisanja, mada ponekad deluje drugačije," smatra ona.
U praksi, odbijanje vakcinacije otvara i važno pitanje odgovornosti, i to ne samo roditeljske, već i profesionalne i institucionalne. Na pitanje šta pedijatar može da učini kada se suoči sa stavom roditelja da dete neće biti imunizovano i koje su zakonske mogućnosti u tim slučajevima, dr Civrić podseća da pedijatri pre svega uvek pokušaju da u komunikaciji sa roditeljima reše tu situaciju, da budu fleksibilni i omoguće im dodatno vreme za donošenje odluke.
"Ponekad ipak obaveste nadležnu sanitarnu inspekciju, koja ima svoje instrumente delovanja. Zakon o zaštiti stanovništva od infektivnih bolesti predviđa novčanu kaznu u iznosu od 30.000 do 150.000 dinara, u slučaju odbijanja imunizacije, jer roditelj/staratelj može da odbije, samo u slučaju postojanja medicinske privremene ili trajne kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije. Ukoliko Dom zdravlja ima socijalnog radnika, pedijatri uključe i njega, a ponekad i Centar za socijalni rad jer se odbijanje vakcinacije za dete, može smatrati zanemarivanjem njegovih zdravstvenih potreba. U novije vreme, vrtići traže potvrdu o vakcinaciji da bi upisali dete, tako da je i to jedna od mera koja bi mogla pomoći u povećanju obuhvata dece vakcinacijom."
Kako je nastao i zašto još uvek opstaje mit o autizmu?
MMR vakcina godinama je u središtu javnih polemika, uprkos tome što je naučna zajednica više puta jasno odbacila tvrdnje o njenoj povezanosti sa autizmom. Oslanjajući se na decenijsko iskustvo u razvojnom savetovalištu dr Civrić daje odgovore nastanak ovog mita:
"Moja generacija kolega pedijatara je svedok tih burnih događaja, koje je pokrenuo članak jednog doktora 1989. godine. Ispostavilo se da su njegovi motivi bili vrlo lični, te da je sve u vezi sa navodnim dokazima, bilo neutemeljeno u naučnoj metodologiji, ali duh iz boce je bio pušten."
Nakon brojnih istraživanja, Svetska zdravstvena organizacija i brojna nacionalna udruženja pedijatara, zauzeli su stav da ne postoji uzročno posledična veza između vakcine protiv MMR i nastanka nekog od poremećaja iz spektra autizma. Doktorka ukazuje da je jedan od mnogobrojnih dokaza Japan, gde je u periodu od nekoliko godina bila obustavljena primena MMR, a istovremeno je u uzrastu dece od 7 godina registrovano povećanje novoobolelih sa autizmom.
Njene kolege i istraživači širom sveta su za sada dokazali da su faktori rizika za nastanak autizma povezani sa genetskim i faktorima spoljašnje sredine, kao i da je odbačena monogenska etiologija (bolesti ili osobine uzrokovane mutacijama u specifičnom genu).
Kao glavne faktore sredine povezane sa povećanim rizikom od razvoja autizma navodi starost roditelja, faktore povezane sa trudnoćom, prenatalnu upotreba medikamenata, bolesti majke, ishrana, alkohol i toksine iz životne sredine, poput pesticida i bisfenola.
Stava je da se o kliničkoj slici autizma može mnogo govoriti, ali da to prevazilazi zadatak ovog intervjua. Ipak, kao neko ko se godinama bavio ovom temom, smatra da se rana dijagnoza postavlja uglavnom osobama sa težim simptomima (npr. izražena socijalna izolacija, česti motorni manirizmi, izostanak kontakta očima) i sa razvojnim teškoćama (usporen kognitivni razvoj ili razvoj govora). Dok je kod osoba bez uočljivo usporenog razvoja i sa manje izraženim teškoćama poremećaj iz spektra autizma teže prepoznati i zato do toga dolazi kasnije.
"Čini mi se da je jedan od razloga što neki roditelji pojavu autizma nekritično vezuju za vakcinaciju protiv zauški, malih boginja i rubeole (MMR), tj. 13-ti mesec života, kada se očekuje i pojava prvih reči."
Još neki uvraženi mitovi
Jedan od čestih argumenata protiv vakcinacije odnosi se na poređenje nekadašnjih "domaćih" vakcina sa savremenim stranim, uz sumnje u njihov sastav i bezbednost.
"Većina roditelja je bez osnovnog znanja o tome kako vakcine funkcionišu i smatraju da standardne informacije nisu od pomoći. Institut Torlak je bio proizvođač polio vakcine, ne samo za ove prostore, nego i za svet, no to su prošla vremena. Sada je tehnologija proizvodnje vakcina toliko napredovala i podleže rigoroznim kontrolama, što je značajno unapredilo bezbednost vakcina," kaže dr Civrić.
Sa druge strane, tokom žustrih rasprava može se čuti i konstatacija "bolji način je da se stekne imunitet prirodnim putem, nego vakcinom". Dr Civrić smatra da su ovakve tvrdnje neozbiljne, jer smo vekovima pre vakcina sticali imunitet prirodnim putem, a milioni ljudi su umirali od zaraznih infekcija, dok je životni vek bio značajno kraći (izvod iz istorije medicine).
Podseća da je španska groznica (grip) doprilena završetku Prvog svetskog rata, zbog velike smrtnosti obolelih. Ne moramo ni ići daleko u prošlost, jer je još uvek živo sećanje na velike boginje na našim prostorima i doprinos vakcinacije da se ta smrtonosna bolest iskoreni.
"Upravo je to tekovina vakcinacije, iskorenjivanje nekih bolesti koje su u visokom procentu sa fatalnim ishodom ili sa teškim posledicama, poput polia, malih boginja, zauški, crvenke (rubeole)."
U komšiluku je krajem prošle godine donesena hitna odredba prema kojoj su vrata vrtića dece koja nisu vakcinisana zatvorena. Razlog, u periodu od 2020 do 2024. godine, svako drugo dete nije vakcinisano. Dr Civrić smatra da se svaka država u ovo doba globalnih (dez)informacija, bori svojim sredstvima za uspostavljanje kontrole u domenu javnog zdravlja.
Posledice nevakcinacije MMR-om, ukoliko se izgubi "kolektivni imunitet", dovodi do potencijalno brojnih komplikacija, kako za dečake, tako i devojčice.
"Pomislite kako devojčica koja nije dobila vakcinu MMR, postaje trudna žena, oboleva u periodu trudnoće i njen plod ima posledice u vidu poremećenog razvoja nervnog sistema i vida. Dečak oboleo od zauški može imati trajne posledice u smislu steriliteta, nemogućnosti da postane otac. Jedna od češćih komplikacija i rubele i morbila je encefalitis koji opet daje ozbiljne posledice."
Osim navedenog, dodaje da postoje deca koja su teško bolesna, čiji je imuni sistem kompromitovan, te ne mogu da prime vakcinu. Oni se mogu zaštiti jedino ukoliko je nivo imunizacije u opštoj populaciji izuzetno visok.
Zaključak dr Civrić je da je ovo dobar način da se čujemo, da komuniciramo i da razmenimo argumente.
"Mi, kao pedijatri, stručna javnost, treba da razumemo strah koji je najčešće posledica neznanja i neinformisanosti. Osetljivost za potrebe ljudi, pogotovu roditelja i nastojanje da ih osnažimo za informisano odlučivanje, može doneti tu promenu koju želimo. Uverena sam da nam je zajednički cilj da unapredimo zdravlje dece, uz visok stepen bezbednosti."
Poverenje je dvosmerna ulica koja zahteva strpljenje svih nas, ali i otvorenu komunikaciju uz uvažavanje stručnog mišljenja, kao i spremnosti da zajedno gradimo sigurnost i zdravlje dece, jer vakcinacija nije samo lična zaštita. Ona je pre svega, dokaz zrelosti jednog društva koje je spremno na upotrebu civilizacijske tekovine kako bi očuvalo živote i izgradilo sigurniju budućnost za sve.
(EUpravo zato)
