Sloboda kretanja radnika posle ulaska Zapadnog Balkana u EU: Da li slede ograničenja?

Sloboda kretanja radnika jedna je od četiri osnovne slobode jedinstvenog tržišta Evropske unije. Ipak, njena primena nije protekla bez kontroverzi. Budući da je u mnogim članicama bila povezivana, ako ne i poistovećivana, sa migracionim pitanjem, bila je predmet žustrih debata iz kojih je proizašlo kompromisno rešenje. Ono je podrazumevalo mogućnost da pojedinačne članice odluče da, najduže do sedam godina, kroz tri etape, ograniče ovu slobodu za građane novih članica. Ideja je bila da se na taj način "kupi" dodatno vreme, ublaži evroskepticizam i efikasnije upravlja migracijama.

Iako će proći još nekoliko godina pre sledećeg proširenja, Holandija se već sada ističe kao članica koja razmatra moguće posledice proširenja u pogledu migracija. Holandija je jedna od osnivačica EU, ali je istovremeno i među najosetljivijim članicama kada je reč o migracijama. Bilo da se radi o azilu, radu, studijama ili porodično zasnovanoj migraciji, u društvu i politici raste potreba za boljim upravljanjem migracijom i smanjenjem broja imigranata.

Imajući u vidu da je Holandija, posle Malte, najgušće naseljena zemlja u Evropi, da već sada beleži visok nivo migracija i da ima evroskeptično biračko telo koje zagovara ograničenja u pogledu budžeta EU, nije iznenađujuće što već sada ističe potrebu da se razmatra mogućnost uvođenja ograničenja slobode kretanja radnika, kada države Zapadnog Balkana postanu članice.

Kako je došlo do ovoga? Nakon opštih izbora 2023. godine i formiranja desničarske vlade tokom leta 2024, zvaničan stav Holandije prema migraciji postao je znatno oštriji. Prema koalicionom sporazumu iz 2024. godine, nova holandska vlada najavila je da će se zalagati za restriktivne mere kada je reč o slobodi kretanja radnika u slučaju prijema novih članica. 

Iako to nije deo zvaničnog evropskog programa, ova pozicija ima težinu političkog dokumenta i odražava osećanja šire javnosti, kao i dela političke elite u zemlji. Iako je vlada u međuvremenu pala, očekuje se da će ovo pitanje dobijati sve više na značaju, kako se holandsko biračko telo bude sve više pomeralo udesno na političkom spektru.

U takvom političkom okruženju trenutno preovlađuje stav da bi slobodu kretanja radnika za nove članice trebalo ponovo ograničiti. Period od sedam godina, koji je ranije bio primenjivan, sada se predstavlja kao apsolutni minimum, dok se razmatra i mogućnost uvođenja ograničenja u trajanju od čak petnaest godina.

Zapadni Balkan kao područje relativno niskog migracionog potencijala

Iako je bojazan koja preovlađuje u Holandiji politički relevantna, ona zapravo nije utemeljena na realnim procenama koje se odnose na stvarni uticaj proširenja na Zapadni Balkan. Postoje tri ključna razloga zbog kojih bi eventualno insistiranje — bilo od strane Holandije ili neke druge članice — na uvođenju ograničenja u kontekstu Zapadnog Balkana, zapravo promašilo ciljeve koje te zemlje žele da postignu kada je reč o migracijama:

• Ne bi bilo racionalno "traćiti" politički kapital na ovo pitanje u kontekstu Zapadnog Balkana, naročito imajući u vidu veličinu regiona. Za razliku od prethodnih rundi proširenja, kada je populacija Unije porasla za oko 75 miliona stanovnika – što je predstavljalo povećanje od približno 17 posto ukupne populacije EU – u ovom slučaju reč je o ukupno oko 17 miliona ljudi, što bi, čak i u scenariju u kojem sve zemlje regiona postanu članice, predstavljalo porast od svega 4 posto.
• Za razliku od tzv. "Velikog proširenja", kada se broj članica Unije gotovo udvostručio u kratkom roku, sada nema govora o tako naglim promenama. Umesto toga, primenjuje se regata princip, koji u praksi znači da će se članstvo ostvarivati postepeno, u više faza, u skladu sa zaslugama – odnosno sa ispunjenjem svih neophodnih reformi. Imajući u vidu drastične razlike u stepenu spremnosti trenutnih kandidata, što implicira da će proširenje na Zapadni Balkan biti zaista postepeno, a samim tim i znatno manje osetno u migracionom smislu.

• Za razliku od prethodnih rundi proširenja, trenutni kandidati čekaju na članstvo znatno duže, a kako već imaju potpisane sporazume o slobodnoj trgovini s EU, u velikoj meri su se već prilagodili pravilima jedinstvenog tržišta. Uz ukidanje viznog režima za sve zemlje regiona, kao i postojanje relaksiranih uslova za zapošljavanje u državama poput Nemačke, većina onih koji su želeli da emigriraju to je već učinila. Drugim rečima, ne treba očekivati nagle ili masovne migracione talase kakvi su bili zabeleženi, na primer, nakon pristupanja Poljske EU.

Da li ima razloga za bojazan?

Kratak odgovor – ne! Olakšavajuća okolnost u ovom slučaju jeste to što, čak i ako bi Holandija odlučila da uvede ograničenja — bilo u trajanju od sedam ili čak petnaest godina — takva mera ne bi ni na koji način obavezivala ostale članice. Drugim rečima, odluka o uvođenju ograničenja slobode kretanja radnika ostaje u isključivoj nadležnosti pojedinačnih država članica, što znači da takvo ograničenje ne bi imalo univerzalno dejstvo na nivou cele Unije.

Trenutno većina članica EU zapravo prepoznaje potrebu za intenzivnijom saradnjom u oblasti radne snage, budući da se suočavaju s ozbiljnim deficitom radnika. Izveštaji Marija Dragija i Enrika Lete upravo ističu da će sloboda kretanja radnika — kako tokom pristupnog procesa, tako i nakon ostvarivanja članstva — biti jedan od ključnih faktora u jačanju konkurentnosti evropske privrede, posebno u kontekstu negativnih demografskih trendova.

U međuvremenu, na zvaničnicima iz zemalja Zapadnog Balkana ostaje da uđu u dijalog sa Holandijom – koja, iako predstavlja jednu od najvažnijih destinacija za radnike iz ovog regiona – kako bi objasnili da bi unapređenje ekonomske integracije već tokom predpristupnog perioda, umesto ograničavanja mobilnosti radne snage, moglo podstaći ekonomski rast i dodatno umanjiti potencijalni migracioni pritisak. Argument je da bi dublja ekonomska saradnja, povećana strana ulaganja i usklađivanje sa tržištom rada EU mogli da stvore bolje prilike unutar regiona, čime bi se emigracija pretvorila u izbor, a ne nužnost. Takva saradnja mogla bi doprineti rešavanju sistemskih uzroka migracija, koji prevazilaze pitanje pristupa tržištu rada, uključujući i neadekvatnu socijalnu zaštitu, ograničene profesionalne mogućnosti, loše upravljanje i slabu vladavinu prava.