Koje domaće autore možemo da gledamo na Beldocsu? Od omaža Bogdanu i Divljanu do tajni bosanskih brda

18. Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs održava se od 21. do 27. maja, a publiku će posebno interesovati domaći autori i srpski takmičarski program.

Predrag Velinović predstavlja portret glumca Ljubivoja Tadića u filmu "Crni Ljubivoje".

"To je filmski portret ne samo glumca, već i pisca, govornika, pesnika, besednika, profesora retorike, društveno angažovane ličnosti, aktiviste, humaniste... To je i slika društvenih događanja koje smo, već nekoliko godina unazad, zajedno doživeli", naveo je autor.

Kako je dodao, u pitanju je slika sveta onakvog kakvog ga vidi Tadić.

"Snimili smo dosta materijala, za više filmova, a ovoga puta smo se odlučili za jedan, sa jednom temom, u kome vladaju emocije", najavio je Velinović.

Nikola Stojanović predstavlja svoj kratkometražni film "Biang Biang Ekspres" koji prati ljude iz kineskog grada Si’an kroz ceo proces pravljenja lokalnog specijaliteta - Biang Biang nudli.

Kako je rekao, preko fakulteta se obreo u Kini gde je svako dobio temu o kojoj je trebalo nešto da snimi.

"Ja sam dobio temu nudli, što je zvučalo banalno, ali dovoljno opšte da možeš da se igraš sa tim. Za dve nedelje sam napravio film o tome kako se pravi jedna činija nudli, od pirinčanih polja do restorana. To je, zapravo, film o ljudima tog kraja", napomenuo je.

Vizuelna umetnica Ema Teokarević u svom debitantskom filmu "Bila sam umetnica" govori o temi koja pogađa mnoge umetnike - kako otići u inostranstvo i da li je to dobra odluka.

"Govori se o položaju vizuelnih umetnika u Srbiji. Tu su dve paralelne priče, sa jedne strane intervjui sa kolegama sa fakulteta, sa kojima sam razgovarala 10 godina nakon što smo optimistično upisali Fakultet likovnih umetnosti. Videli smo da imamo slične priče, od toga da li sada uopšte time bavimo, da li je to održivo... A drugi deo čine moji razgovori sa učiteljicom mađarskom gde ja, na pojednostavljenom mađarskom jeziku, pokušavam da izrazim svoje lične stavove i probleme koji imaju i drugi umetnici. Ideja je bila da se problem umetničkog rada približi ljudima koji se time ne bave, ali i da se ne romantizuje prikaz umetnika kao siromašnog genija koji stvara uprkos svemu, već da se naglasi da mu treba pomoći na sve raspoložive načine", navela je Ema Teokarević.

Ljubitelji stvaralaštva Vlade Divljana moći će da zarone u njegov svet u filmu reditelja Marka Đorđevića "Iza osmeha" koji je snimljen deset godina nakon smrti ovog muzičara. Film se oslanja na porodične arhive i snimke zabeležene kućnom kamerom,  uz animirane sekvence koje dočaravaju zamišljene avanture.

"Kada sam radio dugometražni film, na kraju se u montaži javila ideja da se iskoristi pesma Vlade Divljana i morao sam od Dine Divljan zatražim autorska prava i tako sam se upoznao sa njom. Imao sam priliku da vidim neke njegove kućne snimke, pošto je Vlada bio opsednut mini-kamerom kojom je sve snimao tako da je ovo, na neki način, njegov film. Potom je došla ideja o animaciji kako bi se predstavio njegov unutrašnji svet i onda sam pozvao Milorada Savanovića. Možemo reći da nas je Vlada dosta inspirisao, meni on dosta znači iako ga nikada nisam upoznao. Njegova muzika mi prija i smiruje me, a u snimcima se može videti koliko je bio iskren i dobar za ljude oko sebe. Hteo sam da ga prikažem iz tog ugla", istakao je Đorđević.

Njegov kolega, Milorad Savanović, objasnio je kako je tekao rad na animaciji.

"Ovaj film nikada ne bi nastao da smo mi planirali da napravimo tako nešto. Na početku je bio dogovor da uradimo tri male animirane scene do dva meseca, ali nije sve išlo po planu. Gledajući snimke, videli smo da je Vlada uspevao da se igra na način na koji smo svi zaboravili da se igramo i onda smo dublje krenuli u to. Probili smo jedno 60 rokova, ali je na kraju nastao film, međutim, da je Marko na samom početku došao i rekao mi 'Hajde da radimo film sa ovoliko animacije', ja bih mu rekao da je to nemoguće jer je za to potreban ogroman broj animatora. Ispostavilo se da nije tako. Ne znam za ostale, ali meni je bilo vrlo teško da sve pokrenem i u jednom trenutku smo čak razmatrali treba li da odustanemo od celog projekta", rekao je.

Ivan Marković, nakon filma "Centar" koji prikazuje jedan od simbola Beograda - zgradu Sava Centra, i izložbe fotografija "Inventar", zaokružuje priču o tom objektu delom "Inventar.

"Centar je prvi film koji sam snimao u Sava Centru. To je bilo 2017. godine i predstavio sam SC u nekom stanju kada je već bilo zapaženo postepeno propadanje. Iako je to već bila zgrada koja prokišnjava, estetika je i dalje prenosila nekadašnju viziju budućnosti. Boravak tamo se činio kao da smo u nekoj nedosegnutoj budućnosti, kao da se nalazimo u polunapuštenom objektu iz prošlosti. Ono što me je tada motivisalo je vest da će se prostor privatizovati i promeniti, nismo znali ni koliko ni kako. 'Centar' sam završio 2018, a 'Inventar' počinjem da snimam igrom slučaja jer sam bio tad u Srbiji i video sam da su radovi već počeli. Uspeo sam da uđem unutra i da dokumentujem deo rekonstrukcije. Skidali su se slojevi starog prostora, iznosio se stari nameštaj, delovi prostora koji su najspecifičniji za SC su nestajali, sloj po sloj, pločicu po pločicu... Svi ti materijali su na sebi imali neku vrstu istorije, a onda su me zainteresovali ljudi koji su to radili, uglavnom omladinci rođeni posle 2000. ili 2005. godine koji nemaju nostalgičnu povezanost sa SC kakvu sam možda ja imao. Oni možda nisu bili ni svesni njegovog istorijskog, kulturnog ili arhitektonskog značaja, tako da je za njih to bila samo jedna ogromna zgrada prepuna stvari sa kojima se oni teško bore", istakao je Marković. 

Najkraći film na festivalu je osmislio Milan Milosavljević. "Skriveno u lišću" je neka vrsta eksperimentalnog filma od 6 minuta.

"Ne znam ni kako bih nazvao ovu vrstu hibridnog filma, ali jednostavno rečeno, ovo je najkraći film na Beldocsu. Brzo će proći, neće da boli! To je vrsta eseja o mraku, napravili smo ga u pauzama radionica Kino-eko na Tari prošle godine. Zahvaljujući koautorkama koje su napisale tekst za naratora, to smo sve sklopili u celinu. Videli smo da je Tara pogodna za noćno snimanje, ali su upravo ti uslovi bili presudni za dužinu. Film je možda mogao i duže da traje, ali smo određen materijal izbacili jer nismo bili zadovoljni kvalitetom snimaka. Ovih 6 minuta su ispali interesantno, a sa naracijom u stilu radijske emisije smo napravili nešto zanimljivo" istakao je Milosavljević.

"Ko će pokucati na vrata mog doma" Maje Novaković imao je svetsku premijeru na festivalu u Šefildu gde je i poneo nagradu za najbolje ostvarenje. Smešten je u surov, ali očaravajući pejzaž Bosne i Hercegovine, prateći usamljeni život starca koji, uz svog konja, obavlja težak fizički rad u obližnjim šumama. 

"Film je snimljen u Bosni, blizu sela odakle potičem i dolazim. Glavnog protagonistu sam upoznala pre dvadesetak godina nakon fotografske izložbe u mojoj srednjoj školi u Srebrenici. Fotografisala sam belog konja u obližnjoj šumi, a kada sam upoznala Emina imala sam osećaj da ga poznajem i razumem razlog njegovog povratka iz nemačkog rudnika u svoje selo, šumu i polja. Želela sam da budem kao on kad porastem. To nije puki biografski portret, želela sam da dublje zaronim u njegov unutrašnji svet, a može se reći da je ovo oda bosanskim brdima", navela ja Maja Novaković.

Zanimljiu priču donosi i Maja Uzelac u filmu "Ej, salaši" koji otkriva priče našeg poznatog umetnika Zvonka Bogdana.

Uzelac priznaje da u početku nije znala kao da pristupi temi jer joj je život u ravnoj Vojvodini bio sasvim stran, a njeno muzičko iskustvo je takođe bilo sasvim drugačije, od dj-inga, do snimanja muzičkih spotove za potpuno različite izvođače.

 "Isprva nismo znali ni on ni ja šta će se izroditi, ali smo uspeli da se napipamo. Kroz ovaj film ja sam upoznavala Vojvodinu i osvajala te prostore. Kroz Zvonka i njegove priče i pesme, koje su nekada zvučale kao mit ili legenda, zavolela sam sve to i napravila neku vrstu mitskog pejzaža", objasnila je autorka.

(EUpravo zato)