"Histerija" stiže u bioskope: Razgovarali smo sa rediteljem filma koji je privukao veliku pažnju

Kada reditelj Jigit odluči da snimi film o stravičnom požaru koji su 1993. u nemačkom Solingenu podmetnuli desničarski ekstremisti, tom prilikom ubivši tri devojčice i dve žene, za potrebe snimanja je spalio pravi Kuran.

Ovaj višestruko nagrađivani "film unutar filma", koji je imao svetsku premijeru na Berlinalu, koristi okvir psihološkog trilera kako bi progovorio o jednom od najvažnijih pitanja današnjice: da li smo i dalje sposobni da razgovaramo jedni sa drugima?

Bujukatalaj je želeo da istraži način na koji nastaju slike o drugima i kako te predstave oblikuju društvo. Dok se njegov nagrađivani debi "Oraj" bavio svakodnevicom muslimana u Nemačkoj iz lične perspektive, novi film istražuje odgovornost onih koji te slike stvaraju, ali i posledice koje one imaju po zajednice koje predstavljaju.

"Nadam se da će publika izaći iz bioskopa sa zaključkom da naša istina nije jedina istina i sa dubljim osećanjem razumevanja za tuđu perspektivu. Cilj nije da pobedimo u diskusijama, već da slušamo jedni druge i da prihvatimo da je svet kompleksan te da je i onaj 'demonizovani drugi' takođe ljudsko biće sa svojim osećanjima, željama, strahovima, pa čak i sa mogućnošću da je u pravu", poručio je reditelj.

Film je od četvrtka, 4. juna, na repertoaru sledećih bioskopa: mts Dvorana, DKC, Tuckwood, Art bioskop Kolarac, UK Parobrod, Cineplexx Ušće, CineGrand Rakovica, Cinegrand Čačak, Cinegrand Šabac, Cinegrand Niš, VilinGrad Niš, Abazija, Požarevac...

O kreativnom procesu koji je vodio do "Histerije", kao i o snimanju tzv, "muslimanskih" filmova, razgovarali smo sa Mehmetom Akifom Bujukatalajem.

"Histeriju“ odlikuje krajnje intenzivan kraj, da li ste od samog početka želeli da se priča tako završi, kako je tekao kreativni proces?

Da, kraj filma je tako zamišljen od samog početka. Priča je nastala iz neprijatnog osećaja nemoći pred slikom stranca. Želeo sam da istražim šta ta slika stranca čini nama i našoj zajednici. Ona gradi projekciju rođenu iz paranoje, koja na kraju vodi do stanja histerije, tačke u kojoj međusobna komunikacija više nije moguća jer strah i projekcije potpuno preuzimaju kontrolu. Ta histerija prirodno raste kada svi veruju da su u pravu iz sopstvene perspektive. Često koristim sliku filmske klape: kada se veoma različiti svetovi i kulture sudare u savremenom vremenu, glasni 'prasak' ili eksplozija postaju neizbežni. Intenzivan kraj, u kojem društvena nepravda postaje vidljiva, ljudi pokazuju svoje pravo lice, knjige gore, a ljudi se okreću jedni protiv drugih... samo je iskren pogled na tu neizbežnu eksploziju. Nisam planirao šokantan obrt, jednostavno sam pratio nesporazume i strahove likova dok nisu stigli do tačke pucanja, kada sve skrivene tenzije prerastaju u otvoreni sukob.

Film se kreće u sporijem i mirnijem tonu, a onda se tenzija postepeno povećava. Da li su vam neki filmovi bili uzori i inspiracija za takav vid pripovedanja?

Želeo sam da razvijem svoj vizuelni jezik kako bih dopreo do šire publike, pa sam se pripremajući 'Histeriju' okrenuo čitanju brojnih kriminalističkih romana. Film 'Caché' reditelja Mihaela Hanekea bio mi je ogromna inspiracija, to je remek-delo koje savršeno koristi elemente trilera i kriminalističkog filma kako bi publiku suočilo sa kolonijalnom traumom. Film 'The Tenant' reditelja Romana Polanskog takođe je imao veliki uticaj, jer uspešno smešta veoma ličnu i političku poruku unutar žanrovskog okvira. Imam osećaj kao da su u pitanju dva filma Polanskog u jednom. Pored toga, rad braće Žan-Pjer Dardena i Luka Dardena, kao i Pjera Paola Pasolinija, bili su važni uzori za moj celokupni filmski pristup.

Kako ste oblikovali lik Elif i kako je tekao kasting?

Lik Elif oblikovan je kroz proces stroge lične iskrenosti i bliske saradnje. U početku sam stvorio potpuno suprotan lik, privilegovanu belu ženu iz srednje klase po imenu Eva ili Jana. To sam uradio iz prkosa, kao reakciju na očekivanja da nakon svog debija 'Oray' moram da nastavim da pravim 'muslimanske filmove'. Međutim, ubrzo sam shvatio da ne mogu emocionalno da se povežem sa njom jer je bila stvorena iz inata i samoobmane, a ne iz moje unutrašnje istine.

Zato sam je pretvorio u Elif, 'migrantkinju koja previše postiže', osobu koja pokušava da se društveno uzdigne i uspe kroz naporan rad i poslušnost. Zbog svog izgleda može da 'prođe kao bela', i funkcioniše kao nevidljiva migrantkinja koja lako može da porekne svoje tursko poreklo, ali je upravo zbog toga zaglavljena između dva sveta i ne oseća se potpuno odomaćeno ni u jednom od njih.

Kada je reč o kastingu, intenzivno sam sarađivao sa Devrim Lingnau. Njeno tursko poreklo naslutio sam već po njenom imenu, a zajedno smo kroz veoma blisku i emotivnu razmenu istraživali duboke kulturne kontradikcije lika. Devrim je bila izuzetno otvorena i spremna da unese sopstvenu biografiju i istinu u ulogu. Za mene kasting nije toliko pitanje tehničke glumačke veštine koliko toga da li se nečija prirodna energija i biografija poklapaju sa ulogom. Kada pronađem taj spoj, aktivno uključujem stvarnu biografiju osobe u scenario, prilagođavajući čak i dijaloge i detalje lika tokom procesa. Devrim je unela ogromnu dubinu u lik, a njen minimalistički stil glume pružio je savršenu površinu za projekciju koja je bila potrebna ovakvom trileru.

Pominje se kako postoje određeni reditelji koji prave filmove da bi se "Evropljani bolje osećali" i da ne bi osećali krivicu... Možete li da nam pojasnite taj koncept i kakve biste filmove želeli češće da gledate, pogotovo kada je reč o migrantskim i drugim važnim pitanjima?

Kao što moj lik Mustafa kaže, slike se prečesto koriste samo da bi umirile evropsku savest. Veoma sam kritičan prema toj 'dobronamernoj umetnosti' jer ona manjine svodi na dvodimenzionalne žrtve. Iako često nastaje iz sažaljenja ili želje da se učini dobro, ona je zapravo dehumanizujuća. Oduzima složenim pojedincima njihove kontradikcije i dostojanstvo, definišući njihovo postojanje isključivo u odnosu na većinsko društvo - ili kao žrtvu ili kao počinioca.

Umesto toga, želeo bih da gledam filmove koji postižu potpunu humanizaciju svojih likova. Potrebna nam je kinematografija koja neguje apsolutnu sumnju prema slikama i apsolutnu poniznost prema drugima. Film bi trebalo da nudi samo jednu ličnu perspektivu; nikada ne bi smeo da tvrdi da poseduje apsolutnu istinu. Verujem da najiskrenija dela stvaraju umetnici koji su 'oslobođeni samorazumljivosti', poput migranata koji su primorani da stalno preispituju sebe i svet oko sebe.

Na koji način se turska zajednica obično prikazuje u nemačkoj i evropskoj kinematografiji? Koje stereotipe primećujete i kako kao filmski autor pokušavate da se borite protiv toga?

Primećujem da je prikaz turske i muslimanske zajednice često redukcionistički i dehumanizujući. Nakon događaja poput 11. septembra ili napada Hamasa, postalo je potpuno prihvatljivo govoriti o migrantima ili Arapima kao o korenu svih problema. Dominantne slike gotovo isključivo prikazuju nasilne muškarce i potlačene žene. Problem, naglašavam, nije u tome što su te slike potpuno netačne, već u tome što njihova isključivost stvara jednodimenzionalan, negativan stereotip. Kao ozloglašen primer takve propagande navodim film 'Midnight Express', koji i dalje oblikuje dominantne percepcije.

Kao filmski autor, tim stereotipima se suprotstavljam radeći upravo suprotno: stvaram likove pune kontradikcija koji odbijaju jednostavne kategorizacije. U filmu 'Histerija', pet od šest likova imaju migrantsko poreklo ili su muslimani, ali su svi međusobno veoma različiti. To su složeni, kontradiktorni ljudi sa sopstvenim brigama, željama, strahovima i egom, a to je stvarnost. Odbijam da žrtve ili počinioce prikazujem dvodimenzionalno. Umesto toga, težim apsolutnoj humanizaciji, pokazivanju da je nemoguće doneti konačan sud o jednom ljudskom biću. Takođe osporavam očekivanje da tursko-nemački reditelj mora stalno da snima 'muslimanske filmove'; lik Elif nastao je upravo iz mog prkosa prema tom očekivanju, što je rezultiralo mnogo složenijim i neprijatnijim portretom identiteta, poricanja i pripadanja.

(EUpravo zato)