U vremenu kada je Francuskom harala revolucija i događali su se neki od najvećih društvenih prevrata u istoriji, nastala je potreba da se ozakoni novi sistem.
Francuska revolucija imala je za cilj da ukine stari politički sistem i stvori društvo u kojem vlada zakon, a ne kralj. Deklaracija o pravima čoveka i građanina najbolje opisuje želje i promene koje su hteli revolucionari, a usvojena je na današnji dan.
Prosvetiteljstvo kao preduslov za novu Evropu
Evropa kasnog 18. veka je bila mesto promena. Ideje prosvetiteljstva su bile duboko utkane u mislima obrazovanih i školovanih ljudi. Većina njih je odbacila staro verovanje da je kralj Božji poslanik i da je njegova funkcija slična božanstvu i da zbog toga treba da bude i nasledna. Osim toga, oni su prihvatili prosvetiteljsku ideju da su svi ljudi jednaki i da bi takvi trebalo da budu i pred sudom. Ideja ljudske slobode i prirodnog prava takođe se činila logičnom.
Prosvetiteljstvo je svakako uticalo na Francusku revoluciju, a 1789. godine počeo je događaj u Parizu koji će preobraziti ceo kontinent u idućih 100 godina. Ipak, pre nego što su revolucionarne ideje prešle granice Francuske, lideri nove francuske vlade napisali su dokument koji će postati osnova budućeg francuskog ustava.
Sadržaj Deklaracije o pravima čoveka i građanina
Deklaraciju o pravima čoveka i građanina ispisao je Markiz de Lafajet uz pomoć američkog advokata Tomasa Džefersona.
Džeferson je uneo ideje Deklaracije nezavisnosti koju je napisao u SAD 1776. u francuski dokument. Finalnu verziju uredio je francuski teoretičar i opat Emanuel Žozef Sijes koji se fokusirao na ljudska prava i slobode.
Prvi član Deklaracije govori da su svi ljudi rođeni slobodni i jednaki pred zakonom. Kako je Francuska revolucija pokrenuta zbog nejednakosti francuskih staleža, bilo je bitno da se jednakost stavi na prvo mesto. Deklaracija govori i o političkim organizacijama. Smatra da svakoj političkoj stranci cilj mora da bude očuvanje prirodnih prava čoveka poput slobode, sigurnosti, otpora i prava na posedovanje.
Dokument slobodu definiše kao neograničenu. Svako može da radi šta želi sve dok njegova sloboda ne ograničava tuđu. Dakle, granica nečije slobode je samo tuđa sloboda. Zakoni su potrebni takvom društvu kako bi se ono zaštitilo od nestabilnosti.
Kad je u pitanju kršenje zakona, svaki pojedinac smatra se nevinim sve dok se ne dokaže suprotno. Takođe, niko ne može da bude diskreditovan radi svojih uverenja, pogotovo verskih uverenja. U Deklaraciji se ističe verska sloboda nezavisno od afilijacije.
Dokument je postao osnova francuskog ustava iz 1791. godine u kojem je ograničena moć francuskog kralja, uvedena je trostruka vlast i priznate su ljudske slobode i jednakost pred zakonom. Bio je to početak vladavine prava. Iako vrlo krhka u početku, vladavina prava bilo je ono što su hteli svi revolucionarni pokreti sredinom 19. veka.
Kako je društvo napredovalo i pojavio se novi srednji sloj, politički vrh je morao sve više da sluša javnost i pristane na ustav i zakone koji ograničavaju apsolutnu moć monarhista. Temeljne promene koje se događaju u Evropi tokom 19. veka počele su s Deklaracijom o pravima čoveka i građanina pa upravo zato rani novi vek delimo u dve etape: onu pre i onu nakon Francuske revolucije.
(EUpravo zato/Index.hr)
