- Kaja Kalas poručila je da proširenje EU ne sme da se pretvori u niz bilateralnih sporova koji usporavaju evropske integracije.
- Istakla je da je proširenje strateško pitanje za budućnost, bezbednost i političku snagu Unije, a ne samo tehničko ispunjavanje kriterijuma.
Proširenje Evropske unije ne bi trebalo da postane proces u kojem će bilateralni sporovi određivati tempo evropskih integracija, poručila je visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Kaja Kalas uoči samita Evropskog saveta u Briselu.
Njena poruka otvara pitanje koje već godinama opterećuje evropski put zemalja kandidata, posebno na Zapadnom Balkanu, koliko nerešeni sporovi sa susedima mogu da uspore ili blokiraju napredak ka članstvu u Uniji.
Kalas je istakla da je važno da se proširenje ne pretvori u niz bilateralnih pitanja, naglašavajući da je Evropa mali kontinent i da je potrebno da bude snažnija zajedno sa evropskim zemljama koje još nisu članice Evropske unije.
U njenoj poruci proširenje se ne posmatra samo kao proces ispunjavanja kriterijuma i usklađivanja sa evropskim pravilima, već i kao strateško pitanje koje se tiče budućnosti, bezbednosti i političke snage same Unije.
Upravo tu se otvara dilema sa kojom se suočavaju zemlje kandidati, da li će njihov napredak zavisiti prvenstveno od sprovedenih reformi ili će na dinamiku pristupanja nastaviti da utiču sporovi koji često imaju korene u istoriji, pitanjima granica i ratnom nasleđu, ali i jeziku i nacionalnom identitetu.
Od granica i ratnog nasleđa do jezika i identiteta
Primeri iz regiona pokazuju da bilateralna pitanja nisu samo formalna prepreka, već mogu da postanu jedan od ključnih faktora koji određuju tempo evropskih integracija.
Crna Gora, koja je među najnaprednijim kandidatima za članstvo u EU, i dalje se suočava sa otvorenim pitanjima sa Hrvatskom. Ona obuhvataju ratno nasleđe, sudbinu nestalih osoba, imovinska potraživanja i razgraničenje, uključujući pitanje školskog broda "Jadran".
Posetite EUmeter, platformu za praćenje napretka i procenu nivoa pripremljenosti Republike Srbije i ostalih zemalja kandidata u procesu pristupanja Evropskoj uniji.
Iako je Podgorica nastavila da ostvaruje napredak u pregovorima, slučaj pokazuje da zatvaranje pregovaračkih poglavlja i rešavanje bilateralnih sporova nisu nužno isti proces. Hrvatska insistira na napretku u rešavanju otvorenih pitanja, dok Crna Gora nastoji da nastavi evropski put uz istovremeno vođenje bilateralnog dijaloga.
Još izraženiji primer je Severna Makedonija, koja je nakon dugogodišnjeg spora sa Grčkom promenila ustavno ime, ali se potom suočila sa novim zastojem zbog neslaganja sa Bugarskom. Sofija traži ustavne izmene kojima bi Bugari bili uključeni među zajednice navedene u preambuli makedonskog Ustava, dok spor prate i razlike u tumačenju zajedničke istorije, jezika i identiteta.
U Skoplju postoji bojazan da bi ispunjavanje postojećih zahteva moglo da otvori prostor za nove bilateralne uslove. Takva neizvesnost direktno utiče na poverenje u proces proširenja i postavlja pitanje koliko je evropski put predvidiv ako se zahtevi menjaju ili proširuju tokom pregovora.
Slična iskustva postoje i izvan Zapadnog Balkana. Spor Hrvatske i Slovenije oko granice, naročito u Piranskom zalivu, usporavao je hrvatske pristupne pregovore, dok nerešeno kiparsko pitanje već godinama opterećuje odnose Turske i Evropske unije. Ovi slučajevi pokazuju da bilateralni sporovi mogu da nastave da utiču na evropske odnose čak i kada je reč o državama koje su već članice Unije.
Može li evropski interes da bude iznad bilateralnih sporova?
Poruka Kalas posebno je značajna za Zapadni Balkan, gde evropske integracije predstavljaju dugoročan politički cilj, ali i proces čiji se tempo razlikuje od zemlje do zemlje. Pored reformi u oblasti vladavine prava, pravosuđa i funkcionisanja institucija, odnosi sa susedima ostaju važan deo političke slike proširenja.
Ipak, potrebno je razlikovati legitimna pitanja dobrosusedskih odnosa od situacija u kojima bilateralni sporovi postaju prepreka za napredovanje u pristupnom procesu. Rešavanje otvorenih pitanja može doprineti stabilnosti regiona, ali njihovo dugotrajno povezivanje sa evropskim integracijama može da oslabi poverenje u kredibilitet politike proširenja.
To ne znači da bilateralne sporove treba zanemariti, niti da zemlje kandidati treba da budu oslobođene obaveze da ih rešavaju. Suština je u tome da proces pristupanja mora da ima jasna pravila i predvidive uslove, kako bi napredak u reformama mogao da bude vrednovan na osnovu konkretnih rezultata.
Kalas je, govoreći o proširenju, ukazala i na njegovu bezbednosnu dimenziju, ističući da je potrebno sagledati šta će buduće članice doprineti bezbednosti EU, ali i šta sama Unija treba da učini. Takav pristup pokazuje da proširenje nije samo obaveza zemalja kandidata već i pitanje strateškog interesa evropskog bloka.
Ako Unija želi da ojača svoj položaj na kontinentu, onda je važno i da njen proces proširenja ostane kredibilan. Dugotrajni sporovi mogu da uspore taj cilj, dok bi predvidiviji pristup mogao da doprinese većem poverenju kandidata i stabilnijim odnosima u regionu.
(EUpravo zato.rs)
