- Evropska komisija predlaže zaštitne klauzule u budućim pristupnim ugovorima kako bi se i posle ulaska čuvali demokratija, vladavina prava i ljudska prava.
- Plan uključuje praćenje tokom ratifikacije, sektorske mere i novu institucionalnu klauzulu koja bi mogla da važi i 15 godina nakon pristupanja.
Ako je pregled politika EU (engl. pre-enlargement policy reviews) predstavljao prvi stub komunikacije Evropske komisije "Priprema za širu Uniju", dok je njen drugi stub posvećen jačanju faznog pristupanja, treći stub odnosi se na "zaštitne klauzule" (engl. safeguards) u budućim pristupnim ugovorima, temu koja je u poslednje vreme možda i najviše okupirala pažnju stručne i šire javnosti.
Polazna zamisao na kojoj Komisija insistira je sledeća - dokaz o usklađenosti koji se gradi tokom pregovora mora da traje i nakon pristupanja.
Marta Kos zato u kontinuitetu ponavlja da EU ne želi potencijalne nove "trojanske konje".
Pristupni proces treba da obezbedi trajno poštovanje vladavine prava, demokratije i osnovnih prava, dok bi zaštitne klauzule služile kao odgovor na ozbiljne propuste u tome nakon pristupanja. Komisija ih zamišlja kao privremene i ciljane alate koji dopunjuju opšte instrumente Unije, a ne zamenjuju ih.
U nastavku ističemo četiri ključne stvari u pogledu ovih alata.
Nadgledanje i tokom ratifikacionog perioda
U EU nesumnjivo postoji bojazan da bi sa završnom međuvladinom konferencijom pristupajuća država mogla da popusti sa reformama, pogotovo ako se uzme u obzir da ratifikacioni period traje u proseku dve godine.
Posetite EUmeter, platformu za praćenje napretka i procenu nivoa pripremljenosti Republike Srbije i ostalih zemalja kandidata u procesu pristupanja Evropskoj uniji.
Zato, oslanjajući se na praksu koja je zapravo započela još sa Hrvatskom, Komisija uvodi opštu klauzulu o praćenju a koja bi dakle važila između potpisivanja akta o pristupanju i samog pristupanja Uniji.
Ovo pretpristupno praćenje trebalo bi da se oslanja, između ostalog, na tabele za praćenje koje priprema Komisija, kako bi se nedostaci uočili na vreme i precizno utvrdile potrebne korektivne mere.
Ukoliko se pojave ozbiljni razlozi za zabrinutost, Savet bi, na predlog Komisije, trebalo da bude u mogućnosti da usvoji odgovarajuće mere usmerene upravo na te obaveze. Kao krajnje sredstvo, ako bi praćenje utvrdilo ozbiljno nazadovanje, a ciljane mere ne bi bile dovoljne, uvodi se klauzula o odlaganju pristupanja, koju je EU uvela još Bugarskoj i Rumuniji, ali ne i Hrvatskoj usled manjih bojazni, čiji načini odlučivanja tek treba da budu određeni.
Drugim rečima, zatvaranje poslednjeg poglavlja neće značiti zatvaranje razgovora o održivosti reformi.
Sektorske klauzule i zajednička načela
Buduće ugovore Komisija vidi sa tri politička mehanizma iz ranijih proširenja: ekonomskom klauzulom, klauzulom o unutrašnjem tržištu i klauzulom o pravdi i unutrašnjim poslovima. Iako su ovi mehanizmi i ranije postojali, umesto toga što su prethodni ugovori davali rok za aktivaciju do tri godine posle pristupanja, Komisija sada predlaže da se on znatno produži.
Do ove novine dolazi usled bojazni da je potreban duži "grejs period" za praćenje toga da li nove članice nastavljaju da ispunjavaju preuzete obaveze, naročito u oblasti pravde i unutrašnjih poslova.
Ono što pak ostaje nepromenjeno jeste da u trenutku njihove aktivacije, mere traju onoliko dugo koliko problem ostaje neotklonjen. Da bi se ublažili strahovi oko potencijalne zloupotrebe ovih alata, Komisija uspostavlja na transparentan način osnovna pravila.
Mere bi morale imati jasne osnove za aktiviranje i određen period primene, obrazložene odluke zasnovane na objektivnim dokazima, dok moraju biti podložne sudskoj kontroli i redovnom preispitivanju. Moraju takođe biti srazmerne prirodi, težini i posledicama propusta i, po pravilu, ograničene na pogođeni sektor, osim kada su propusti sistemski.
Institucionalna klauzula
Pored reafirmacije i jačanja već postojećih klauzula, Komisija predlaže i jednu novu, veoma konsekventnu. Ona je nazvana institucionalnom zaštitnom klauzulom. Kao takva, odnosila bi se na ozbiljna kršenja vrednosti iz člana 2 Ugovora o Evropskoj uniji i načela lojalne saradnje.
Radi se dakle o zaštiti vrednosti na kojima su osnivački ugovori utemeljeni, poput poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava.
Uz to, ovde je eksplicitno naglašeno da bi mogla da se aktivira čak 15 godina nakon pristupanja, dok bi mere mogle u posebno teškim slučajevima da obuhvate i suspenziju prava glasa u Savetu. Do sada, jedino je član 7 Ugovora o EU imao mogućnost suspenzije prava glasa, međutim, za razliku od njega, koji je zahtevao jednoglasnost (minus članica na koju bi se primenila mera), ovde je dovoljno da Komisija predloži tu meru, a mere bi se smatrale usvojenim osim ako ih Savet kvalifikovanom većinom ne odbije.
Drugim rečima, ovo predstavlja najozbiljnije pojačanje i treba da ublaži strahove da će nova članica naći nekog saveznika koji bi mogao da je štiti i onda kada postoji nazadovanje, kao na primer kada su Mađarska i Poljska štitile jedna drugu u vreme vlasti Kačinjskog i Orbana.
Dopunski aranžman
Poslednja tačka obuhvata ono što ne spada u klasične klauzule, ali bitno utiče na odnos novih i starih članica. Nova članica bi se na ograničeno vreme obavezala da neće blokirati odluke Saveta i Evropskog saveta o budućim proširenjima i bilateralnim sporovima, pri čemu bi se ta obaveza unela u deklaraciju uz ugovor.
Ovo je samo načeto kao tema i zasigurno će biti predmet daljih diskusija, pogotovo ako se uzme u obzir da ni same članice nisu postigle konsenzus o ovom pitanju.
Ipak, značaj ovog predmeta ne treba umanjiti, jer predstavlja prvi pokušaj Komisije da formalizuje ideju koja nosi veliku političku težinu a koja može biti način da se pridobiju i skeptičnije članice.