Iz debate država članica o stvaranju veze između kandidata i EU izašao je i non-pejper (en. non-paper) koji su zajednički sastavile Austrija, Češka, Italija, Slovačka i Slovenija, a koji je predstavljen na sastanku grupe "Prijatelji Zapadnog Balkana" u Bratislavi. Dokument se zalaže za "sistematsku sektorsku integraciju" kandidata u jedinstveno tržište Unije. U nastavku analiziramo šta tačno predlaže.
Šta petorka zapravo predlaže
Polazna tačka dokumenta jeste ocena da se postepena integracija (en. gradual integration) već pokazala kao koristan instrument za suzbijanje takozvanog reformskog zamora kod kandidata, ali i priznanje da je njena primena dosad bila spora i složena. Da bi se održao zamah proširenja, potpisnici tvrde, potrebni su još snažni podsticaji koji bi i građane i političke lidere motivisali da sprovedu nepovratne reforme. Upravo tu, prema njihovom mišljenju, ključnu ulogu može da odigra pristup jedinstvenom tržištu zasnovan na zaslugama – po potrebi i korak po korak.
Suština predloga jeste da se sektorska integracija u glavne oblasti jedinstvenog tržišta, kao međukorak ka punom članstvu, aktivno i sistematski sprovodi onog trenutka kada kandidat pokaže visok stepen usklađenosti sa pravnim tekovinama EU u datom sektoru.
Istovremeno, s obzirom da se insistira na potrebi očuvanja meritokratskog pristupa, to bi zahtevalo i čvrstu, kredibilnu primenu vladavine prava. U slučaju ispunjenja ovih zahteva, spisak oblasti je širok i konkretan.
Između ostalog, navode se sledeće inicijative: puna primena "zelenih traka" (en. green lanes) na granicama, ubrzano uključivanje u tržišta energije i električne energije, integracija u digitalno jedinstveno tržište, kao i u sektore saobraćaja i logistike. Tu se navodi i uključivanje kandidata u strategije konkurentnosti i industrijske politike EU, kao i u politike o kritičnim sirovinama. Na kraju, ukazuje se na neiskorišćeni potencijal sporazuma o ocenjivanju usaglašenosti industrijskih proizvoda (ACAA), proširenja statusa ovlašćenog privrednog subjekta (AEO) na kandidate, pa i programa mobilnosti mladih po ugledu na šemu koju EU ima sa Ujedinjenim Kraljevstvom.
Polazna tačka dokumenta jeste ocena da se postepena integracija (en. gradual integration) već pokazala kao koristan instrument za suzbijanje takozvanog reformskog zamora kod kandidata, ali i priznanje da je njena primena dosad bila spora i složena.
Petorica potpisnika potom pozivaju Evropsku komisiju da pripremi konkretne predloge za ovakvu sektorsku integraciju, uključujući jasne procedure za procenu da li je kandidat dostigao visok stepen pripremljenosti u relevantnim poglavljima, ali i zaštitne mehanizme (en. safeguards) u slučaju ozbiljnih nazadovanja. Važno je istaći i da dokument svesno ostaje skroman u obuhvatu: fokusiran je na tržište, ali naglašava da postepenu integraciju treba nastaviti i u svim drugim oblastima, posebno u zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, kao i kroz postepeno institucionalno uključivanje.
Zašto baš sada
Motivacija iza ovakvih predloga je dvostruka – ekonomska i geopolitička.
Sa jedne strane, cilj je da se kandidatima ponude opipljive ekonomske koristi pre samog članstva, kako bi se održao zamah. U praksi, što zemlja brže otvara klastere i zatvara poglavlja, istovremeno pokazujući rezultate u vladavini prava, utoliko pre može da računa na konkretne ekonomske beneficije, i to pre formalnog ulaska. Time se i ekonomska konvergencija ubrzava, a evropska perspektiva se čini opipljivijom za građane. Do sada je Beograd snažno podržavao ovakve inicijative – i nije bio jedini koji je delio to mišljenje.
Sa druge strane, autori otvoreno računaju na to da bi šire i jače jedinstveno tržište ojačalo geoekonomski značaj i stratešku autonomiju same Unije, istovremeno privlačeći kandidate bliže i smanjujući prostor za uticaj trećih zemalja. Iako se ne navode, ovde se, naravno, podrazumevaju Rusija i Kina, čije prisustvo u regionu EU sve otvorenije doživljava kao izazov. Drugim rečima, proširenje se sve manje posmatra kao velikodušnost prema kandidatima, a sve više kao strateška investicija u sopstvenu bezbednost i otpornost Unije.
Šta dalje
Države koje su predložile ovu ideju spadaju među one koje već duže vreme jasno i glasno podržavaju politiku proširenja. U svom pokušaju da približe EU i Zapadni Balkan, one su već u više navrata izlazile sa sličnim non-pejperima, odnosno inicijativama.
Ovaj poslednji treba tumačiti kao izraz toga da ekonomski potencijal do sada nije bio iskorišćen, uprkos tome što je usvojen Novi plan rasta. Istovremeno, one pokazuju da mogu i kao klaster članica da utiču na ključne diskusije, a da ne moraju da čekaju na tradicionalne centre moći poput Berlina i Pariza.
Imajući to u vidu, lopta je sada na strani Evropske komisije, koja je pozvana da apstraktnu ideju pretvori u konkretan predlog. Ono što se može očekivati jeste da će ova institucija analizirati i upoređivati ovaj predlog sa nizom drugih inicijativa koje se ovih dana ubrzano pojavljuju. To nam govori da će naredni meseci biti i više nego značajni kada je u pitanju promišljanje budućnosti odnosa regiona i EU. U tom pogledu, ni države regiona ne treba da zaborave da što aktivnije učestvuju u tom promišljanju, jer će tim pre njihov glas biti uvažen.