Trgovina između EU i Zapadnog Balkana, Ukrajine i Moldavije premašila je 80 milijardi evra godišnje, ali je bilans snažno nagnut u korist EU, što pokazuje da duboka integracija još ne dovodi ekonomije kandidata u ravnotežu sa blokom.
Dok Brisel gura napred novi talas proširenja, brojke koje stoje iza trgovine Evrope sa zemljama kandidatima otkrivaju priču o zavisnosti, asimetriji, ali i o velikom, neiskorišćenom potencijalu.
Zemlje Zapadnog Balkana su kandidati za članstvo i zajedno, one pokrivaju raznolik geografski prostor, od dugih jadranskih obala do plodnih šuma i nekih od najplodnijih poljoprivrednih zemljišta u Evropi. Iako trgovinski tokovi između bloka i budućih članica cvetaju, odnos ostaje neujednačen: više robe proizvedene u EU pronalazi tržište u kandidatima nego što robe iz tih zemalja pronalazi put do EU.
Prema "Faktima o trgovini između EU i Zapadnog Balkana" Evropske komisije za 2025. godinu, ukupna trgovina robom između EU i šest partnera sa Zapadnog Balkana dostigla je 83,6 milijardi evra u 2024. godini, što je rast od 28,6 posto u odnosu na 2021.
Izvoz iz EU u region iznosio je 49,06 milijardi evra, dok su uvozi iz Zapadnog Balkana iznosili 34,52 milijarde evra, što je Briselu donelo trgovinski suficit od 14,54 milijarde evra.
Dominacija Evropske unije kao tržišta je ogromna. EU čini oko 62 posto ukupne trgovine Zapadnog Balkana, dok region predstavlja tek oko 1,7 posto spoljne trgovine EU. Za Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Albaniju, između dve trećine i tri četvrtine ukupnog izvoza odlazi u zemlje EU.
"Sve zemlje kandidati, sa zanimljivim izuzetkom Severne Makedonije, imaju trajne trgovinske deficite sa EU, što znači da više uvoze iz EU nego što u nju izvoze. To su ekonomije sa malim proizvodnim sektorima. Ne proizvode dovoljno onoga što im je potrebno, pa moraju da uvoze, a istovremeno ne proizvode dovoljno da bi izvozile", objašnjava Branimir Jovanović, ekspert bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije (WIIW), prenosi Euronews.
Tokom protekle decenije, Severna Makedonija postala je baza za proizvodnju komponenti koje direktno ulaze u evropsku industriju i uživaju povlašćen pristup tržištu EU kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). To joj omogućava da prodaje relativno visok udeo svojih proizvoda direktno u EU, bez prepreka zbog tehničkih standarda.
Ovo se razlikuje od Albanije, koja se više oslanja na sirovine i tekstil niske vrednosti, i Crne Gore, čija ekonomija zavisi od turizma i uvoza robe. Bosna i Hercegovina i Srbija i dalje uvoze visokovredne mašine iz EU, a zatim izvoze kombinovanu, ali niže vrednovanu robu.
Slično je i sa Ukrajinom i Moldavijom, koje uvoze visokovredne mašine, vozila i industrijsku opremu iz EU, dok izvoze uglavnom proizvode sa nižim maržama, u osnovi sirovine i osnovne proizvode, dok EU obezbeđuje tehnologiju za njihovu preradu.
Zemlje Zapadnog Balkana trguju sa EU kroz SSP sporazume, koji postepeno uklanjaju carine i usklađuju nacionalne zakone sa pravilima EU, kao deo procesa pristupanja. Ukrajina i Moldavija posluju u okviru "Dubokih i sveobuhvatnih zona slobodne trgovine" (DCFTA), koje otvaraju veći deo tržišta EU u zamenu za usvajanje njenog regulatornog okvira. SSP-ovi predstavljaju put ka članstvu, dok DCFTA omogućava duboku integraciju bez punopravnog članstva. Ipak, razlika se zamutila jer Brisel sada vidi Ukrajinu i Moldaviju kao buduće punopravne članice nakon ruske invazije 2022.
"Zemlje koje izvoze u EU suočavaju se sa mnogim barijerama osim carina. Ekonomisti ih nazivaju tehničkim barijerama u trgovini, poput fitosanitarnih standarda. Dakle, čak i ako proizvedu nešto što EU traži, ta roba često nikada ne stigne do tog tržišta jer kompanije možda nemaju potrebne sertifikate," objašnjava Jovanović.
Dalje objašnjava da, iako se nezaposlenost smanjila, nema stvarnog napretka u razvoju kao i da postoji i realan rizik od tzv. zamke srednjeg dohotka, da te ekonomije ostanu u fazi montaže, sa niskim platama i ograničenim tehnološkim razvojem i inovacijama.
Ista rasprava sada se vodi i o Ukrajini, koja je zvanično otvorila pregovore o članstvu u EU 2024. godine.
Uprkos ratu, trgovina između EU i Ukrajine naglo je porasla: 2024. EU je izvezla robu u vrednosti od 42,8 milijardi evra, a uvezla 24,5 milijardi, ostvarivši suficit od 18,3 milijarde evra. Poljoprivredne proizvode i dalje čine glavninu ukrajinskog izvoza, dok EU postaje ključni kanal za građevinski materijal i mašine za obnovu.
Sličan obrazac ima i Moldavija, kandidat za članstvo od 2023. EU čini 54 posto ukupne trgovine, a 65,6 posto moldavskog izvoza ide u Uniju. Ukupna trgovina dostigla je 7,5 milijardi evra, pri čemu je EU izvezla 5,1, a uvezla 2,4 milijarde evra.
Da li su standardi EU daleki san ili dostižan cilj?
Zapadni Balkan je postigao solidan napredak od ranih 2000-ih, ali potpuna konvergencija sa EU ostaje dalek cilj, upozorava OECD-ova tabela ekonomske konvergencije za 2025. Šest ekonomija je više nego udvostručilo svoj privredni učinak u dve decenije, ali region i dalje dostiže tek oko 40 posto proseka EU. Pri trenutnim stopama rasta, potpuna konvergencija neće biti ostvarena pre 2074. godine.
BDP po glavi stanovnika (meren po paritetu kupovne moći) više je nego udvostručen u poslednjih 20 godina, što pokazuje stvarni napredak u produktivnosti, investicijama i životnom standardu. To znači da region zatvara jaz, ali bolno sporo, jer snažan rast prate mnogo viši nivoi produktivnosti i kapitala unutar EU.
Sam rast nije dovoljan za konvergenciju. Zapadnom Balkanu je potreban kvalitativno drugačiji rast, onaj koji pokreću inovacije, veštine i industrije veće vrednosti. Infrastruktura i produktivnost ostaju najslabije karike regiona.
"Nedovoljna kvaliteta i pokrivenost osnovne transportne infrastrukture mogu biti ozbiljna prepreka većem ekonomskom rastu, jer neadekvatne saobraćajne mreže mogu ozbiljno ograničiti povezanost proizvođača i potrošača sa globalnim i regionalnim tržištima", kaže izveštaj OECD.
Što se tiče Ukrajine, njena ekonomija se prilagodila posle istorijskog šoka, ali su razmere štete ogromne. Veliki deo stanovništva je raseljen, a ogromna infrastruktura uništena. Privreda je pala za –28,8 posto u 2022. godini, a porasla za +5,5 posto u 2023. Javne finansije su na ivici zbog vojnih troškova, što usporava približavanje standardima EU.
Strane investicije: prijatelj ili neprijatelj?
Direktne strane investicije (DSI) donose fabrike, radna mesta i jače veze sa EU, ali, prema Jovanoviću, nisu dovele do „strukturalne transformacije“. U Srbiji, na primer, fabrike automobila povećavaju zaposlenost, ali zemlja i dalje uvozi visokotehnološke mašine.
Kada se DSI koncentriše u niskovredne faze proizvodnje, a domaća baza dobavljača ostaje slaba, rast plata je ograničen, a veći deo vrednosti odlazi u inostranstvo.
„Političari i dalje vide DSI kao ključ razvoja, dok građani sve više vide začarani krug. Potrebna je promena ekonomskog modela: selektivniji DSI fokusiran na visokokvalitetne investicije i veći podsticaj domaćim kompanijama kroz industrijske i inovacione politike,“ kaže Jovanović.
Poruka je jasna: DSI postaje transformativan samo kada unapređuje domaću proizvodnju; inače, zemlje kandidati rizikuju da ostanu montažne baze, a ne ravnopravni partneri u evropskim proizvodnim lancima vrednosti.
(EUpravo zato.rs)
