Evropa mora da se menja: Ovo su luksuzi na koje više nema pravo

Ova rečenica iz romana Leopard Đuzepea Tomazija di Lampeduze, koji opisuje aristokratiju na Siciliji u vreme revolucija 19. veka, danas iznenađujuće tačno oslikava stanje u Evropi 21. veka, piše Economist.

U središtu kontinenta, Evropska unija već godinama živi u uverenju da se istinske reforme događaju tek kada se nađe pred zidom. Danas je taj trenutak došao. Godinama je EU zavisila od kineskog tržišta za ekonomski rast, ruskog gasa za pogon svoje industrije i američke vojske za bezbednost.

Nakon više od tri godine rata u Ukrajini i sve oštrijeg pristupa Donalda Trampa prema Evropi, Unija je uzdrmana do temelja. U svetu u kojem se oslonci krune, Evropa mora prihvatiti realnost i prekinuti s politikama koje su postale preskupe i neodržive - baš kao što bi aristokratska kuća, da bi opstala, morala da otpusti deo posluge.

Vreme je za zreliji odnos s Britanijom

Jedan od prvih koraka u tom pravcu mogao bi biti i preispitivanje odnosa sa Velikom Britanijom. Od Bregzita 2020, Evropa se prema Londonu ponašala više kao prema neposlušnom bivšem partneru nego kao prema ozbiljnom susedu. Delimično iz straha da neko drugi ne poželi da krene istim putem, EU je bila stroga - često više iz principa nego iz pragmatizma.

Ali taj izgovor više ne stoji. Bregzit danas služi kao upozorenje, a ne kao model kome bi iko razuman želeo da se prikloni. I pored brojnih pokušaja da se odnosi između EU i Velike Britanije resetuju i započnu iznova, u praksi se često nastavlja s podsmehom i podmetanjima. Francuski izraz "les rosbifs" - nadimak za Britance - i dalje se provlači kroz političke i medijske komentare.

Takav pristup možda je nekada delovao kao uteha ili sredstvo kontrole, ali danas predstavlja nepotreban luksuz koji Evropa sebi više ne može dozvoliti.

Britanija ima značajnu vojnu, geopolitičku i industrijsku moć koja bi mogla da ojača evropski uticaj u Ukrajini. Na predstojećem samitu 19. maja, očekuje se postizanje dogovora koji će omogućiti Britaniji da učestvuje u evropskim programima naoružavanja.

Međutim, pregovori su već nedeljama bili blokirani, jer su od Britanije traženi ustupci u potpuno nepovezanim oblastima. Francuska, na primer, insistira da se prvo reše pitanja poput prava na ribolov, pre nego što se uopšte krene u ozbiljniji dijalog o odbrambenim pitanjima.

Evropa mora prestati da nameće svoja pravila svetu

Takođe, način na koji Evropa pristupa udaljenim zemljama deluje samohvalisavo i često kontraproduktivno. Godinama je Evropska unija pokušavala da nametne svoja pravila - bilo da se radi o pitanjima zaštite životne sredine, radnih prava ili drugih normi - daleko izvan svojih granica, često zanemarujući stvarne potrebe i specifičnosti tih zemalja.

Međutim, sada kada EU mora sklapati brojne trgovinske sporazume kako bi se nosila s američkim protekcionizmom, to postaje ozbiljan izazov. Europa je sve slabija ekonomska sila na globalnoj sceni, a ignorisanje tih promena i nastavak "glume" da je to luksuz koji si može priuštiti je politički i ekonomski neprihvatljivo.

Više trgovine unutar Unije, manje zavisnosti od Amerike

Neke birokratske prepreke već su uklonjene, ali još mnogo toga može da se poboljša, naročito unutar same Unije.

Ako više ne mogu da računaju na slobodnu trgovinu s Amerikom, 27 članica EU trebalo bi da se fokusira na pojačanu međusobnu saradnju. Nažalost, administrativne prepreke koje ometaju trgovinu uslugama između zemalja članica i dalje su na nivou koji je ekvivalentan carinskim dažbinama od 110%, prema podacima MMF-a.

Kao tradicija, EU često naručuje i potom zanemaruje obimne studije o poboljšanju jedinstvenog tržišta. Nažalost, to je i dalje živahna praksa.

Gotovo svaki sto u Briselu prepun je prašnjavih izveštaja, uključujući onaj od 400 stranica koji je prošle godine sastavio Mario Dragi, bivši italijanski premijer. Iako je izveštaj bio bogat razboritim prijedlozima za produbljivanje ekonomske integracije, gotovo ništa od toga nije realizovano.

Demografska kriza koju Evropa odbija da vidi

Jedna od najupornijih evropskih navika je odlaganje rešavanja problema dok ne postanu previše ozbiljni i skupi za rešenje. Savršen primer za to je demografska situacija.

1980. u Evropi je postojalo oko pet radno sposobnih osoba koje su "finansirale" jednog penzionera. Danas je taj odnos smanjen na tri, a prema projekcijama, do 2050. odnos će pasti na samo dve radno sposobne osobe po jednom penzioneru.

Bezbednost na popustu

Možda najizraženija "uživalačka" navika Evrope u poslednjim decenijama bila je - štednja na odbrani.

Umesto da ozbiljno ulaže u sopstvenu bezbednost, kontinent je koristio "mirovne dividende" posle Hladnog rata kako bi preusmerio sredstva na socijalne programe i druge domaće prioritete. Tek sada, dok se bezbednosna slika sveta dramatično menja, pojedine zemlje poput Italije i Belgije pokušavaju da sustignu NATO-ove ciljeve izdvajanja 2% BDP-a za odbranu - iako je ta obaveza dogovorena još 2014. godine.

Vreme je za redefinisanje prioriteta

Odbacivanje skupih i neodrživih politika ne mora biti znak slabosti - naprotiv, to može otvoriti prostor da se fokus prebaci na ono što je zaista važno. EU-ov cilj da do 2050. postigne nultu emisiju gasova sa efektom staklene bašte jeste ambiciozan i skup, ali neophodan. Ipak, neki drugi zeleni propisi zaslužuju dodatno preispitivanje i racionalizaciju.

Pomoć Ukrajini nije luksuz, već strateška i moralna nužnost. Isto važi i za očuvanje socijalne države, koja je duboko ukorenjena u evropskom identitetu. Ali da bi ti prioriteti opstali i imali smisla u novoj realnosti, Evropa mora shvatiti da se svet oko nje promenio, a s njim moraju da se promene i njeni prioriteti, zaključuje Economist.

(M.A./EUpravo zato/index.hr)