Kada je otpočeo rat u Iranu, delovalo je da evropski lideri neće iskazati snažno protivljenje američkom predsedniku Donaldu Trampu. Kao što je bio slučaj sa nedavnom američkom intervencijom u Venecueli, kada je Tramp bez većih problema i međunarodnog otpora uspeo da otme Nikolasa Madura, Bela kuća se svakako nadala da će kritike izostati i u slučaju njihovog napada na Iran. Ipak, to nije bio slučaj.
Španski premijer Pedro Sančez je došao u prvi plan svetske štampe kada je odlučno rekao Trampu "ne". Poznato je da Tramp nije sklon ni kompromisima ni kritikama, naročito kada su javno izrečene, ali je Sančez uprkos tome istupio javno, odlučno i bez zadrške.
Reč je o odbijanju Španije da dozvoli SAD korišćenje vojnih baza u Španiji za potrebe operacija u Iranu, koje je Sančez okarakterisao kao unilateralnu eskalaciju koja dodatno podriva pouzdanost međunarodnog poretka.
Za španske standarde, ovo nije nikako mali iskorak, pogotovo ako se uzme u obzir da je u vreme američke invazije na Irak tadašnji Madrid stao uz Vašington uprkos značajnom protivljenju domaće javnosti. Zbog takvog iskoraka, danas se, pak, Španija suočava sa Trampovom pretnjom trgovinskog embarga. U nastavku sledi pregled toga ko je Sančez i kakav je njegov odnos prema SAD bio do sada.
Sukob sa Vašingtonom oko spoljnopolitičke vizije i pre Irana
Trenutno najaktuelniji spor između Madrida i Vašingtona odnosi se na američke vojne baze u Španiji. Ipak, ovo nije prvi put da se Amerikanci i Španci razmimoilaze u spoljnopolitičkim stavovima. Naime, još otkako dolazi na vlast 2018. godine, kao socijalista sa bogatim iskustvom, Sančez odbija da bezrezervno prati američku politiku, uključujući i pozive na povećanje vojnih izdvajanja u okviru NATO-a. To je posebno izazvalo nezadovoljstvo Trampa, koji je insistirao na tome da se izdvajanja povećaju na 5 odsto BDP-a. Zbog toga je Tramp još tada pominjao mogućnost uvođenja kaznenih mera u vidu dodatnih carina protiv Španije. Trenutno, Španija izdvaja oko 1,3 odsto svog BDP-a za odbranu, dok je Sančez najavio spremnost da se taj procenat poveća na 2,1 odsto.
Uz to, i u vreme administracije Džoa Bajdena, kao i tokom Trampovog drugog mandata, Sančez je bio jedan od najoštrijih kritičara Izraela, odnosno saveznika SAD, kada je reč o delovanju u Gazi. Tako je maja 2024. godine Španija priznala Palestinu, dok se pridružila i tužbi za genocid Južnoafričke Republike protiv Izraela. Ključna poruka koja se slala iz Madrida ostalim partnerima u EU bila je sledeća: "Ako zahtevamo poštovanje međunarodnog prava u Ukrajini, moramo ga zahtevati i u Gazi".
Polazeći od istog argumenta, Sančez je bio jedan od retkih evropskih lidera koji je osudio američku ekspediciju u Venecueli, kada je uhvaćen Nikolas Maduro. Sančez je tada istakao da Španija "ne može da prizna legitimitet vojne akcije koja je očigledno nelegalna".
Ovakvo kontinuirano spoljnopolitičko suprotstavljanje Americi ukorenjeno je i u španskom javnom mnjenju. Prema dostupnim anketama, ubedljiva većina građana Španije ima veoma negativno mišljenje o Trampu, smatrajući ga velikom opasnošću po svetski mir. Uz to, Sančezova odluka da ne poveća odbrambene izdatke na 5 odsto naizlazi na značajno odobravanje.
Ovakvi stavovi javnosti olakšava Sančezu da ostane pri svojoj dosadašnjoj spoljnopolitičkoj poziciji, a da se pritom brendira kao branilac nacionalnog suvereniteta i evropskih vrednosti, istovremeno stavljajući političke protivnike u defanzivnu poziciju. Sa takvom osnovom, izgleda da postoji sve uvreženije mišljenje da je Sančez preuzeo ulogu francuskog predsednika Žaka Širaka, koji je u svoje vreme bio glavni evropski protivnik američkoj invaziji na Irak 2003. godine.
Širenje granica sukoba
Spoljnopolitičko razmimoilaženje se naslanja i na spremnost Sančeza da stane na crtu američkoj tehnološkoj industriji. Naime, Sančez je sve otvorenije kritikovao ulogu velikih tehnoloških kompanija, te su njegovi predlozi za strožu regulaciju društvenih mreža, uključujući zabranu za mlađe od 16 godina, dodatno zaoštrili odnose sa američkim tehnološkim sektorom. Na takve korake se odlučuje jer smatra da su društvene mreže postale nešto nalik "divljem zapadu".
Da bi se razumelo poreko te spremnosti, treba imati u vidu da je Sančez godinama izložen intenzivnim kampanjama na društvenim mrežama, koje često prelaze granicu političke kritike i ulaze u sferu ličnih napada. Istraživanja pokazuju visok nivo agresivne komunikacije usmerene direktno na njega, uključujući i dezinformacije o članovima njegove porodice. Ovaj kontinuirani pritisak kulminirao je 2024. godine, kada je Sančez javno doveo u pitanje svoj ostanak na funkciji.
Do te mere je sukob eskalirao sa američkim establišmentom, da ga je i bliski Trampov saradnik i najbogatiji čovek sveta Ilon Mask nazvao pravim fašističkim totalitarnim liderom. Imajući, između ostalog, i Maska na umu, u Davosu se Sančez istakao kada je obrusio da "mala grupa tehnoloških milijardera više nije zadovoljna time što poseduje gotovo potpunu ekonomsku moć – sada želi i političku moć, na način koji podriva naše demokratske institucije."
Naslanjajući se na svoju socijalističku poziciju, upozoravao je kako ono što zaista ograničava demokratiju jeste moć elita. Prema njemu, to je moć onih koji misle da su, zato što su bogati, iznad zakona i da mogu da rade šta god požele, pa čak i da potpokaju demokratiju. Zato je postala poznata njegova izjava, da u jeku ovih problema, "ne morate da budete progresivni, samo treba da budete demokrata".
Zaključak: politički oportunizam ili dosledna strategija?
Iako je nesporno da sukob sa Donaldom Trampom donosi određene političke benefite na domaćoj političkoj sceni – pogotovo pred naredne parlamentarne izbore – Sančezovi stavovi ukazuju i na dublji ideološki jaz koji se reflektuje na niz političkih pitanja, od spoljne politike do budućnosti tehnološkog napretka. U tom smislu, Sančez nije samo lider koji je rekao "ne" Trampu, već političar koji artikuliše širi evropski odgovor na promene u globalnom poretku – često to čineći u ime onih koji nemaju hrabrosti da u javnosti kažu ono što zapravo i misle.