Po merilima novije istorije, prvih 100 dana na vlasti Fridriha Merca prošlo je glatko, po oceni dela stručne javnosti, koja nasuprot aktuelnom nemačkom kancelaru za poređenje uzima njegove prethodnike.
Njegov prethodnik, Olaf Šolc, suočio se sa punom ruskom invazijom na Ukrajinu samo 78 dana nakon što je stupio na funkciju. Angela Merkel, koja je tokom svojih 16 godina na vlasti, morala je da se bori sa svim, od grčke dužničke krize do ruske aneksije Krima i Donalda Trampa.
To ne znači da su Mercovi izazovi od 6. maja, kada je položio zakletvu, bili trivijalni. Pretnja iz Moskve i dalje je velika, kao i ekonomska stagnacija, kontinuirani priliv azilanata, a tu je i rat Izraela u Gazi, piše Euractiv.
Novi kancelar je pristupio tim izazovima sa velikim obećanjima, ne nudeći program od 100 dana, već plan hitnih mera, uz tvrdnju da će do sredine godine "svima biti jasno da Nemačka ide napred". Ipak, ankete pokazuju da je narod nezadovoljan vladom i kancelarom.
Za početak, Merc je obećao da će okončati unutrašnje svađe koje su mučile prethodnu "semafor" koaliciju od tri partije. Ali njegova koalicija, sastavljena od hrišćanskih demokrata i socijaldemokrata (SPD), ima jednu od najužih većina u posleratnoj istoriji, što je čini ranjivom na pobune.
Trebala su mu dva pokušaja da ga Bundestag izabere, jer je u prvom krugu dobio 18 glasova manje od očekivane većine, i ukupno šest manje od potrebnog broja.
Motivi pobunjenika ostali su nepoznati zbog tajnog glasanja, ali nije tajna da je Mercov polarizujući stil i loše upravljanje stvorilo mnogo neprijatelja unutar sopstvenih redova. Nije uspeo da ubedi štedljive hrišćanske demokrate da podrže njegovo iznenadno napuštanje strogih pravila o zaduživanju, što je fundamentalno odstupanje od konzervativne ortodoksije. Levo orijentisani poslanici SPD-a sumnjaju u njegovu tvrdu konzervativnu politiku.
Učinio je istorijski zaokret u nemačkom stavu prema izraelskoj vojnoj operaciji u Gazi, uvodeći prve ikada sankcije Izraelu na nivou države od 7. oktobra, bez konsultacije sa kabinetom ili sopstvenim poslanicima, što će mu ozbiljno naškoditi unutar koalicije.
Nije uspeo ni da spreči konzervativnu pobunu koja je blokirala izbor liberalnog sudije u najviši sud Nemačke, razbesnevši SPD.
Najdramatičniji potez Merc je povukao još pre nego što je postao kancelar – ukidanje fiskalne ortodoksije koja je oblikovala nemačku politiku od finansijske krize 2008. godine. Ustavno ograničenje zaduživanja, tzv. "kočnica duga", ozbiljno je sputavalo manevarski prostor prethodne vlade, praktično je i oborivši.
Buduća Mercova koalicija je uvela reformu kojom se troškovi za odbranu iznad 1 posto BDP-a izuzimaju iz pravila o zaduživanju, i osnovala infrastrukturni fond od 500 milijardi evra izvan redovnog budžeta.
Rezultat: Nemačka je na putu da u njegovom mandatu napravi rekordnih 850 milijardi evra duga, prema nacrtima budžeta vlade, što je trećina više nego u prethodnih pet godina. Od 2014. do 2020. Nemačka nije uzela ni cent novog duga.
Veliki deo zaduživanja ide na plan da se novi NATO cilj od 3,5 posto izdvajanja za odbranu postigne šest godina pre roka 2035, što je zaokret za zemlju koja je jedva ispunjavala stari cilj od 2 posto. Iako je ekonomski učinak ovih poteza još neizvestan, pojavili su se rani znaci optimizma. Poslovno poverenje se umereno oporavilo od njegovog izbora, a prognozira se skroman rast za 2025–26. nakon dve godine recesije.
Međutim, Trampove tarife na uvoz iz EU, posebno na automobile, sada prete izvozno orijentisanoj nemačkoj privredi, a stručnjaci upozoravaju da Mercova potrošnja nema potrebne strukturne reforme.
Kada je reč o putovanjima, Merc je nadmašio sve svoje prethodnike, postao je prvi posleratni kancelar koji je obišao devet evropskih prestonica u prvom mesecu i posetio Poljsku prvog punog dana na funkciji. To naglašava njegovu ambiciju da obnovi nemačko liderstvo u Evropi. Uglavnom je ispunio taj cilj: kad god Evropi treba koordinacija, kancelar je spreman da okupi i vodi kolege.
Ipak, to ne ide uvek u korist Brisela, jer Merc preferira "mali krug” liderstva, obično sa Britanijom, Francuskom, i ponekad Poljskom, umesto saradnje sa institucijama EU. Dobre namere ne znače nužno i rezultate: njegovo "bratstvo” sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom i "brak iz interesa” sa predsednicom EK Ursulom fon der Lajen već nailaze na političke prepreke.
Sporna migrantska politika
Ukupno je oko 23.000 ljudi podnelo zahtev za azil, što čini da Mercov obećani "zaokret u migracionoj politici" deluje više kao šminka nego realnost, prenosi portal.
Obećao je tokom kampanje faktičko zatvaranje granica za sve izbeglice nakon niza nasilnih napada, nekih povezanih sa odbijenim azilantima. Meru je uveo prvog dana na funkciji, ali bez vidljivog efekta.
Vlada ipak ulaže velike napore da ubrza pad ilegalne migracije koji je pokrenula prethodna administracija.
Čak 56 posto Nemaca odobrava Mercovu diplomatiju, prema anketi Forse iz sredine juna. To odobravanje prelazi stranačke linije – skoro dve trećine birača SPD-a (75 posto) i Zelenih (71 posto) takođe ga podržava.
Nemačka štampa ga zove Außenkanzler – mešavina ministra spoljnih poslova i kancelara – zbog njegove aktivne diplomatije.
Njegov mudar pristup Trampu delimično je zaslužan za to što je američki predsednik dozvolio Evropljanima da kupuju novo oružje za Ukrajinu, iako Merc nije ispunio ključno obećanje o isporuci raketa Taurus Kijevu.
Njegova odluka da ograniči izvoz oružja Izraelu predstavlja još jedan dramatičan zaokret, ali se poklapa sa stavom javnosti: 73 posto podržava makar neka ograničenja.
Činjenje da Šolc izgleda popularno
Najveći Mercov problem se nije promenio tokom prvih 100 dana – mnogi Nemci ga jednostavno ne vole.
Nezadovoljstvo Mercom sada je veće nego nezadovoljstvo Šolcom posle njegovih prvih 100 dana – 65 posto prema 40 posto, pokazuju podaci ankete Deutschlandtrend.
Ključni problem su brojni zaokreti, posebno reforma "kočnice duga”, što konzervativni kritičari vide kao izdaju obećanja. Njegovo nepredvidivo vođenje koalicije podgreva sumnje u njegove liderske sposobnosti.
(EUpravo zato.rs)
