Novi zakon o zaštiti osoba koje učestvuju u javnom delovanju od neosnovanih ili zlonamernih sudskih postupaka, takozvani anti-SLAPP zakon, stupio je na snagu na teritoriji Evropske unije, a države članice, sa izuzetkom Danske, imale su rok do danas da prenesu ova pravila u svoje nacionalne pravne sisteme.
Skraćenica SLAPP potiče od engleskog izraza Strategic Lawsuit Against Public Participation (strateška tužba protiv učešća javnosti), a reč je o tužbama koje moćni akteri (korporacije, politički funkcioneri, lobističke grupe, bogati pojedinci) podnose ne zato što imaju osnovan pravni zahtev, već kako bi drugoj strani nametnuli finansijski i psihološki teret koji će je naterati na ćutanje ili odustajanje. Cilj nije presuda već sam proces.
Prema podacima Koalicije protiv SLAPP tužbi u Evropi (CASE), samo tokom 2023. godine podneto je 166 novih SLAPP predmeta, čime je ukupan broj takvih slučajeva od 2010. dostigao 1.049 u 41 evropskoj zemlji. Najčešće teme bile su korupcija, koja je činila 36 odsto prijava, i pitanja životne sredine sa 16 odsto. Gotovo polovinu tužbi pokrenule su kompanije i preduzetnici, a više od trećine političari.
Novinari na udaru SLAPP tužbi
U Italiji je novinarka Federika Angeli, poznata po istraživanjima organizovanog kriminala, bila prinuđena da se brani od više od 120 tužbi. U Francuskoj su 2018. dve kompanije povezane sa grupacijom "Bolloré" tužile tri novinarska portala - Mediapart, L'Obs i Le Point - kao i dve nevladine organizacije zbog objavljivanja optužbi kamerunskih seljaka o otimanju zemlje. To je bila jedna od više od 20 tužbi koje su kompanije tog konglomerata podnele u sličnim predmetima. Zajednički imenilac svih tih slučajeva nije pravna osnovanost, već asimetrija moći, tužilac ima resurse, a tuženi ih nema.
Direktiva EU 2024/1069 uvodi nekoliko ključnih instrumenata. Tuženi može da zatraži odbacivanje predmeta već u ranoj fazi postupka, a tada teret dokazivanja prelazi na tužioca, koji mora da pokaže da postoje osnove za nastavak postupka. To predstavlja zaokret u odnosu na dosadašnju praksu: do sada je tuženi morao da dokazuje svoju nevinost, i to kroz dug i skup proces. Ako sud utvrdi da je tužba neosnovana, tužiocu može biti naloženo da plati sve troškove tuženog: pravno zastupanje, sudske takse i odštetu. Sud može izreći i dodatne sankcije.
Jednako važna je i odredba o takozvanom "forum shopping-u": presude trećih zemalja donete u postupcima koji su ocenjeni kao neosnovani ili zlonamerni neće biti priznate u EU. To znači da bogati pojedinci koji bi želeli da tuže evropskog novinara pred sudom u jurisdikciji sa njima naklonjenim pravilima, a zatim na osnovu tamošnje presude traže imovinu tuženog u Evropi, više neće imati taj instrument.
Do sada nije postojao zajednički evropski standard zaštite od ovakvih tužbi. Direktiva predstavlja prvi korak ka tome. Za EU kao celinu, njeno usvajanje znači da sloboda medija i sloboda izražavanja više nisu samo deklarativne vrednosti Ugovora već dobijaju konkretan procesni mehanizam zaštite.
Važna simbolička dimenzija jeste i odredba o objavljivanju presuda u SLAPP predmetima. Države su dužne da objavljuju pravosnažne presude u dostupnom elektronskom obliku i da prikupljaju sistemske podatke. Transparentnost je, smatraju zagovornici, preduslov za razumevanje razmera problema jer mnogi SLAPP postupci nikada ne stignu do suda: sama pretnja tužbom ponekad je dovoljna da novinar povuče tekst ili aktivista odustane od kampanje.
Evropski poslanik Timo Volken, koji je kao izvestilac Evropskog parlamenta vodio parlamentarnu proceduru, bio je jasan u oceni problema kojim se zakon bavi: "SLAPP tužbe predstavljaju pretnju vladavini prava i ozbiljno ugrožavaju osnovna prava na slobodu izražavanja, informisanja i udruživanja. One su oblik pravnog uznemiravanja i zloupotrebe pravosudnog sistema, kojem sve češće pribegavaju moćni pojedinci i organizacije kako bi izbegli javni nadzor. Ovom direktivom zaustavićemo korišćenje sudova za zastrašivanje novinara i aktivista i nametanje autocenzure".
Ograničenja direktive
Efekti direktive neće biti isti svuda. Analitičari ukazuju da je tempo prenošenja direktive u nacionalne pravne sisteme izrazito neujednačen; dok je nekoliko zemalja već usvojilo konačne mere, u nekima je zakonodavni tekst još u pripremi, a u pojedinima čak nije javno dostupno ni početno rešenje. Ipak, direktiva postavlja jasan minimum, države mogu uvesti jaču zaštitu, ali ne mogu slabiju.
Direktiva ima i jasna ograničenja. Najveće je što se odnosi samo na prekogranične slučajeve, dok su mnoge SLAPP tužbe domaće prirode npr. bogati preduzetnik tuži lokalnog novinara pred domaćim sudom. Takvi predmeti ostaju van domašaja direktive, osim ukoliko same države ne uvedu širu zaštitu kroz nacionalno zakonodavstvo.
Koalicija CASE, koja godinama vrši pritisak na institucije EU da reaguju, pozdravila je direktivu kao „obećavajući minimalni standard“, ali je odmah naglasila da će sve zavisiti od njenog prenošenja u nacionalne sisteme. U saopštenju objavljenom neposredno nakon usvajanja direktive, CASE je upozorio da „pravi posao tek predstoji na nivou država članica“ i pozvao vlade da usvoje zakone koji uključuju širi obim zaštite od propisanog minimuma, robustan mehanizam ranog odbacivanja tužbi i konkretne novčane sankcije za tužioce.
Evropski anti-SLAPP monitor, telo koje prati napredak u prenošenju direktive, razvio je sistem praćenja koji javnosti omogućava uvid u stanje u svakoj pojedinačnoj državi. Rok za prenošenje bio je 7. maj 2026, a Evropska komisija ima ovlašćenja da pokrene postupke zbog kršenja prava EU protiv svih koji propuste rok.
Zašto je EU dugo čekala?
Evropska unija dugo je tragala za rešenjem zbog same strukture Unije. Pravo EU tradicionalno nije regulisalo parnični postupak; svaka država imala je sopstvena pravila o kleveti, naknadi troškova i ranom odbacivanju tužbi, a rezultat je bio sistem koji je tužiocima sa resursima omogućavao ono što stručnjaci nazivaju „forum shopping“, mogućnost izbora jurisdikcije u kojoj su izgledi za uspeh najveći ili u kojoj je teret za tuženog najteži.
Unutar EU problem je bio u tome što je harmonizacija dolazila sporo, dok je pritisak rastao. Ubistvo novinarke Dafne Karuana Galicije 2017. godine postalo je katalizator koji je primorao EU na akciju.
Nasleđe koje prevazilazi zakon
Galicija je bila jedna od najcenjenijih istraživačkih novinarki Malte. Kada je u oktobru 2017. ubijena u eksploziji automobila ispred svoje kuće, protiv nje se vodilo više od četrdeset postupaka za klevetu. Neke od tih tužbi nastavljene su i posle njene smrti, protiv njene porodice.
Njeno ubistvo, koje je izazvalo talas protesta širom Evrope, postalo je simbol onoga što se često označava pojmom SLAPP: strateška tužba čiji cilj nije pobeda na sudu, već slamanje novinara, aktiviste ili akademika kroz troškove, iscrpljivanje i strah.
Sedam godina kasnije, Evropska unija usvojila je zakon koji želi to da promeni. Evropski parlament je 2021. ustanovio Nagradu Dafne Karuana Galicija za novinarstvo, kojom odaje priznanje i podržava izuzetno novinarstvo koje promoviše osnovne vrednosti EU - ljudsko dostojanstvo, slobodu, demokratiju, jednakost, vladavinu prava i ljudska prava.
Dosadašnji dobitnici dovoljno govore sami za sebe: konzorcijum "Forbidden Stories" nagrađen je 2021. za razotkrivanje programa Pegasus, kojim su špijunirani novinari, borci za ljudska prava i opozicioni političari; 2022. nagradu je dobio dokumentarni film o ruskom uticaju u Centralnoafričkoj Republici autora Klementa Di Rome i Karolja Valade; 2023. nagrađeno je zajedničko istraživanje o potonuću broda Adriana sa migrantima kod Pilosa; 2024. projekat Lost in Europe za istraživanje nestanka više od 18.000 maloletnih migranata bez pratnje; a 2025. platforma Follow the Money za razotkrivanje tajnih finansijskih mreža kojima je Rusija izbegavala naftne sankcije. Svako od tih istraživanja moglo je da bude predmet SLAPP tužbe.
Za novinare, aktiviste i akademike u EU, ova direktiva nije revolucija. Ona je temelj.
(EUpravo zato/Index.hr)
