- U EU se godišnje baci više od 58 miliona tona hrane, a u Srbiji oko 780.000 tona, dok najveći deo otpada nastaje u domaćinstvima.
- Stručnjakinja Branka Ilakovac kaže da se bacanje u hotelima smanjuje merenjem otpada, manjim porcijama i pažljivijim planiranjem.
- Poseban problem su oznake 'najbolje upotrebiti do' i 'upotrebiti do', koje mnogi potrošači pogrešno tumače i zbog toga bacaju jestivu hranu.
Iako svet proizvodi dovoljno hrane da prehrani sve, ipak se 645 miliona ljudi i dalje suočava sa glađu, dok 2,69 milijardi ljudi ne može sebi da priušti zdravu ishranu.
Kako navodi Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO), glavni izazov je da se svim stanovnicima planete, bez obzira gde žive, obezbedi pristup sigurnoj, pristupačnoj i hranljivoj hrani.
Sa druge strane, dok neko gladuje, bacaju se neverovatne količine hrane, a tako je i u Srbiji. Prema najnovijim podacima Eurostata, u Evropskoj uniji se godišnje generiše više od 58 miliona tona otpada od hrane, odnosno oko 129 kilograma po stanovniku. Od toga čak 53% nastaje u domaćinstvima, oko 69 kilograma po stanovniku godišnje.
Brojke kažu da se u Srbiji godišnje baci oko 780.000 tona hrane, dakle 108 kg po stanovniku.
O tome kako može da smanji ova ružna navika razgovarali smo sa Brankom Ilakovac, stručnjakinjom za upravljanje otpadom od hrane koja je u Hrvatskoj učestvovala i u projektu tokom koga su tri hotela uspela da smanje ovu vrstu otpada.
Švedski sto ili jela sa menija
"Najvažnije je doći do podataka. Na početku, kada imate problem sa bacanjem hrane i želite da smanjite količinu otpada, najpre morate da sprovedete merenja i prikupite informacije, zatim da postavite cilj, a potom da počnete sa konkretnim aktivnostima. Kada je reč o hotelima, ja sam vodila pilot-projekat, iako sam se bavila smanjenjem otpada u hotelskom sektoru i ranije. Pored edukacije zaposlenih, radili smo i na informisanju gostiju, jer upravo gosti stvaraju najveću količinu otpada. Naravno, deo otpada nastaje u kuhinji, ali najveći deo čine ostaci hrane sa tanjira. Bilo je vrlo važno da smanjimo veličinu tanjira, tj. porcija. Kada gosti vide velike tanjire, skloni su da na njih stave mnogo hrane, međutim, posle ne mogu sve da pojedu. Da bi se to sprečilo da obroci završe u đubretu, uvek se preporučuje korišćenje manjih tanjira.
Naravno, potrebno je pratiti i određene navike. Većina istraživanja je pokazala da je serviranje po principu švedskog stola jedan od najvećih uzroka bacanja hrane. Zbog toga bi bilo bolje ponuditi mogućnost naručivanja jela a la kart, odnosno po izboru sa menija. Naravno, u velikim hotelima sa mnogo gostiju to nije moguće, jer nema dovoljno osoblja, pa je zbog toga neophodan švedski sto. Ipak, ni na njega ne morate odmah da iznesete svu hranu koju imate. Potrebno je racionalno planirati, pratiti troškove i postepeno iznositi jela, umesto da se sva hrana iznese odjednom i da se stalno dopunjavaju velike količine. To su neki od trikova koji su se pokazali korisnim u hotelima. U Hrvatskoj smo, u zavisnosti od hotela, smanjili bacanje hrane za 10 do 30 odsto", objasnila je Ilakovac za EUpravo zato.
Ako namirnici istekne rok, da li je odmah moramo baciti u đubre?
Kako naglašava, svest o problemu je uvek ključna. Ljudi moraju da budu svesni da se hrana baca i potrebno je da razumeju zbog čega se to dešava.
"U Srbiji postoji mnogo neznanja ili predrasuda o oznakama na hrani, kao što je slučaj, na primer, i u Hrvatskoj. U Evropskoj uniji navode da se od 10 do 30 odsto hrane baca upravo zbog nerazumevanja tih oznaka. Potrošači, naročito mlađi, često ne znaju da razlikuju datume na deklaracijama i oznake 'najbolje upotrebiti do' i 'upotrebiti do'. Razlog je jednostavan: zbog propisa proizvođači, odnosno oni koji stavljaju proizvode na tržište, moraju da navedu datum. Međutim, taj datum često nije realan pokazatelj trenutka kada proizvod zaista postaje neupotrebljiv. Zbog toga se na nivou Evrope već neko vreme razgovara o tome da se pravila za označavanje rokova učine fleksibilnijim, kako bi se smanjilo bacanje hrane", izjavila je.
"Rešenje uvek postoji"
Otpad od hrane se može koristiti i za proizvodnju energije, a jedan od dobrih primera je otpadno ulje iz restorana koje potom služi kao gorivo. Druga mogućnost je kompostiranje, čime se dobija humus bogat hranljivim materijama, odličan za zemljište.
"Dakle, rešenje uvek postoji. Slažem se da su za primenu tih rešenja potrebni disciplina, organizacija i dobra volja. Međutim, došli smo do trenutka kada nemamo mnogo izbora. Moramo da promenimo sebe, jer je svet u opasnosti", istakla je Ilakovac dodajući da je bacanje hrane danas "nedopustivo".
Koliko je moguće ostvariti koncept "nula otpada"?
Koncept nula otpada (Zero Waste) predstavlja pristup proizvodnji, potrošnji i upravljanju resursima čiji je cilj da se količina otpada svede na minimum, tako da materijali i proizvodi mogu da se zadrže u upotrebi što duže. Cilj nije da otpad bude samo nešto što treba odložiti ili reciklirati, već da se spreči njegovo nastajanje na samom početku.
To nije jednostavno, i prilično je skupo ukoliko, recimo, vodite restoran, ali naša sagovornica smatra da je moguće ispoštovati ovaj model.
"Naravno, u teoriji je sve moguće, ali je u praksi verovatno nemoguće potpuno prestati sa stvaranjem otpada ako živimo u urbanom području. Međutim, možemo da značajno smanjimo količinu otpada. Veoma je važno kako se ponašamo kada idemo u kupovinu. Kupovina je trenutak u kojem smo često na velikom iskušenju, pa bi trebalo da budemo disciplinovani, promišljeni i pažljivo razmotrimo da li nam je neki proizvod zaista potreban, koliko ćemo ga koristiti i šta ćemo uraditi s njim kada nam više ne bude potreban. Kada je reč o otpadu od električnih i elektronskih uređaja, znamo koliko često menjamo mobilne telefone. Tokom poslednjih nekoliko decenija mnogo toga se promenilo. Želimo sve da posedujemo, želimo da imamo najmodernije i najnovije uređaje i, naravno, tako stvaramo veliku količinu otpada. Koliko nas se zapita gde taj otpad završava?
Slično je i sa hranom. Ne razmišljamo o tome koliko je truda i resursa potrebno da bi se proizvela neka namirnica. Odlazimo u supermarket, kupimo proizvod i donesemo ga kući, a možda ćemo deo tog proizvoda na kraju baciti. O svemu tome treba da razmišljamo pre nego što donesemo odluku, izvadimo novčanik ili uzmemo plastičnu kesu. Ipak, rekla bih da nije neophodno da imamo milijardu ljudi koji se ponašaju idealno. Bilo bi sjajno kada bismo imali šest milijardi ljudi koji bi promenili svoje navike za 23 odsto. To bi već imalo ogroman uticaj. Zato bih išla u tom pravcu, ne ka nekim megalomanskim promenama, već ka malim, svakodnevnim navikama. To se može veoma lako postići, a rezultati u smanjenju bacanja hrane mogu se videti prilično brzo", poručila je stručnjakinja naglasivši da, prema istraživanjima, najviše hrane bacaju porodice sa malom decom i mladi zaposleni ljudi.
(EUpravo zato)