Jedan od najstarijih građevinskih materijala koje čovečanstvo poznaje, nabijena zemlja, ponovo se vraća u fokus savremene arhitekture.
U vremenu klimatskih promena, rasta temperature i sve izraženijeg nedostatka stambenog prostora, drevna tehnika gradnje dobija novu, izuzetno aktuelnu ulogu.
Iako su kuće od blata i zemlje za mnoge simbol prošlih epoha, primeri iz savremene prakse pokazuju da taj materijal nije nestao, već se prilagodio.
Na prvi pogled, kuće u Viltširu deluju kao i svaka druga građevina u jugozapadnoj Engleskoj, ali već pri bližem pogledu postaje jasno da zidovi imaju drugačiju teksturu, nisu od cigle, betona ili čelika, već od nabijene zemlje.
Jedan od takvih objekata nalazi se u Krenborn Čejsu i predstavlja redak primer gradnje od nestabilizovane nabijene zemlje u Velikoj Britaniji.
Ovaj materijal, koji se sastoji isključivo od sabijene zemlje bez dodataka, koristi se još od neolita, ali danas ponovo privlači pažnju arhitekata koji tragaju za održivijim rešenjima.
Kako građevinski sektor učestvuje sa više od trećine u ukupnim globalnim emisijama ugljen-dioksida, sve je veći interes za gradnju pomoću materijala koji se mogu pronaći direktno na lokaciji ili u njenoj neposrednoj blizini.
Nabijena zemlja se, upravo zbog toga, nameće kao rešenje koje povezuje lokalne resurse, tradiciju i savremene potrebe.
Prema rečima Emada Damde, vodećeg arhitekte u studiju "Tuckey Design", klimatske promene dodatno su istakle prednosti ovog materijala.
Rastuće temperature u umerenim klimatskim zonama znače da nabijena zemlja nudi veliku termalnu masu, prirodnu regulaciju toplote i kontrolu vlage, što je čini izuzetno pogodnom za savremene objekte.
Istovremeno, problem nedostatka stanova postaje globalna pojava.
OECD procenjuje da će se gradsko stanovništvo Afrike do 2050. godine udvostručiti, dok slični pritisci na infrastrukturu postoje i u drugim delovima sveta. Zbog toga se arhitekte i inženjeri okreću biološkim i prirodnim materijalima poput bambusa i zemlje, pokušavajući da odgovore na rastuću potražnju bez dodatnog opterećenja klime.
Zagovornici nabijene zemlje posebno ističu prednosti gradnje "na licu mesta".
Kuća u Viltširu sagrađena je na lokaciji nekadašnje ciglane, koristeći zemlju bogatu glinom, kao i materijal dobijen od rušenja starih pomoćnih objekata. Glina i građevinski šut često čine osnovu ovog materijala.
Osnivač studija "Tuckey", Džonatan Taki, naglašava da se upotreba zemlje u gradnji ne zasniva na slučajnosti. Ključna odluka je da li će se materijal pripremati direktno na lokaciji ili će se prethodno oblikovati u blokove i dopremati na gradilište.
Ipak, prirodni sastav zemljišta, koji se razlikuje od regiona do regiona, može predstavljati izazov kada je reč o standardizaciji, građevinskim propisima i osiguranju objekata.
Antonio Mol, stručnjak za održivu gradnju, kao glavne slabosti navodi vlagu i niske temperature, koje mogu dovesti do postepene erozije spoljašnjih zidova.
Jedno od rešenja je takozvana stabilizovana nabijena zemlja, u koju se dodaju kreč ili cement, ali se time gubi deo ekološke prednosti jer se povećava ugljenični otisak. Zbog toga se traži balans između trajnosti i održivosti.
Molov tim trenutno radi na projektu Orchard House u Dartfordu, gde su korišćeni prefabrikovani blokovi proizvedeni u Španiji. Iako transport nosi određeni ugljenični trošak, procenjeno je da je ovo rešenje i dalje ekološki prihvatljivije od klasične opeke.
Švajcarski arhitekta Rodžer Bolthauzer, jedan od pionira gradnje nabijenom zemljom u Evropi, veruje da budućnost leži u lokalnim fabrikama koje bi proizvodile blokove i distribuirale ih u krugu do 300 kilometara, čime bi se emisije dodatno smanjile.
On ističe da je posebna vrednost nestabilizovane nabijene zemlje u njenoj cirkularnosti, materijal potiče iz lokalne sredine, koristi se za izgradnju, a u slučaju rušenja može se bez problema vratiti u prirodu.
Kao inspiraciju navodi tradicionalne građevine Maroka, naglašavajući da savremena arhitektura ima mnogo toga da nauči od drevnih graditeljskih kultura.
(M.A./EUpravo zato/rts.rs)
