Nemaju mnogi gradovi prirodni rezervat u svojoj blizini, a da li možete da zamislite utočište za ptice na mestu nekadašnjih otpadnih voda?
Sve to je moguće ukoliko otputujete u nemački Minster.
Na svega 6 kilometara od centra ovog istorijskog grada, nalazi se Rizelfelder čije su prostrane livade i močvare dom za hiljade ptica. Mnoge ovde nalaze hranu i mogu bezbedno da se razmnožavaju. Osim toga, u rezervatu možete šetati, voziti bicikl ili uživati u posmatranju ptica.
Kroz stanište vode drvene staze, a ne možete se izgubiti jer su svuda table sa potrebnim informacijama.
Nekada su ova polja služila za oticanje otpadnih voda, a ako ste mislili da to ne zvuči previše primamljivo i zanimljivo, varate se.
Kako je objasnio naš domaćin, dr Hans-Uve Šuc, na ovom području su se nekada nalazile tzv. farme za otpadne vode. One su, zapravo, đubrile oranice, međutim, kako je broj stanovnika Minstera rastao, rasla je i potrošnja vode. Grad je odredio oblast između dve reke za preradu voda.
"Iz grada je pristizalo sve više otpadnih voda, a zemljište više nije moglo da ih upije. Vestfalski farmer, naravno, ne uzgaja pirinač. Za pirinač je potrebna velika količina vode, ali usevi koji se gaje ovde bolje uspevaju na suvom, a ne na močvarnom zemljištu. Zbog toga je poljoprivreda nestala - zemlja je postala previše vlažna. Tako su počele da se formiraju močvare", objasnio je Šuc grupi novinara.
Močvare, vlažna područja veoma velike važnosti za ekosistem, nastale su zahvaljujući stalnom navodnjavanju otpadnim vodama i tako je stvoreno predivno stanište koje su ptice počele da posećuju.
"Postoji oko 90 plitkih ribnjaka i oni se redovno navodnjavaju. Voda i dalje važi za otpadnu, ali ne onu sa početka procesa prečišćavanja, već sa samog kraja. Dakle, danas postoji industrijsko postrojenje za preradu otpadnih voda, a voda koja na kraju tog procesa izlazi koristi se za navodnjavanje čitavog rezervata", objasnio je Šuc.
Voda dolazi iz Minstera. Sve otpadne vode koje se ovde ne iskoriste vraćaju se u Munster i ulivaju u reku Ems.
U početku je Rizelfelder bio poljoprivredno zemljište koje je dobijalo "tečno đubrivo" iz grada, pa je bilo veoma plodno. Plodovi su se nekada prodavali na pijaci u Munsteru i tako je bilo od 1901. do 1975. godine.
Krajem pedesetih godina 20. veka, privreda u Nemačkoj je cvetala, a gradovi su se ubrzano širili.
Bilo je sve više radnih mesta, kako u industriji, tako i u administraciji. Zbog tog privrednog napretka, dosta se ulagalo u infrastrukturu - puteve, industrijske zone i gradnju objekata. Razvijani su i plovni putevi, reke su produbljivane i omeđivane nasipima, pa više nisu izgledale prirodno. Međutim, sve to je rezultiralo nestankom prirodnih staništa za ishranu ptica.
Zato su počele da dolaze u Rizelfelder gde su imale obilje hrane, a to se zadržalo do danas - ovo područje je i dalje veoma bogato hranom i smatra se jednim od najvažnijih evropskih utočišta za ptice.
Tlo je izuzetno plodno za insekte kojima se hrane ptice.
"Iako su se ljudi brzo povukli sa ovog područja, bilo je važno da se sačuvaju znanja o pticama i da se dokumentuju podacima i brojkama, da bi se pokazalo koliko je važno - jer ptice nastavljaju da dolaze. Ptice su obeležavane plastičnim prstenjem u boji, kako bi svaka mogla pojedinačno da se prepozna. Tako se prati gde su sve viđene, na različitim mestima, pa i u Rizefelderu kod Minstera.
Danas postoji i naprednija tehnologija u vidu malih odašiljača koji se postavljaju na ptice. Međutim, ti uređaji rade dok traje baterija, a plastični prsten služi tokom celog njenog života, pa se ona može pratiti i prepoznavati dokle god je živa. Za veće ptice, poput gusaka, koristi se i prsten oko vrata, koji sada može da ima i ugrađen solarni panel i odašiljač. Ovi prstenovi su pod stalnim naučnim nadzorom, ako bi se pokazalo da im štete ili da je povećan mortalitet, prestalo bi se sa njihovom upotrebom. Cilj nije da se pticama naškodi, već da se prikupe podaci koji će pomoći u njihovoj zaštiti", naveo je Šuc.
Mapa letenja
Na ulazu u rezervat nalazi se i mali muzej u kome možete videti mapu letenja i gnežđenja raznih vrsta kao i rezultate obeležavanja plastičnim prstenovima od šezdesetih do ranih osamdesetih godina.
Primera radi, ptica sprudnik ubica se gnezdi u tundrama dalekog severa, a zimu provodi u zapadnoj Africi, pa čak i Australiji. Dakle, prelazi ogromne razdaljine dva puta godišnje zbog čega joj je potrebna velika količina energije i hrane.
Ptice koje su ovde obeležene kasnije su viđene na mnogim mestima širom Evrope i Afrike. One se vraćaju Rizelfelderu jer imaju dovoljno hrane - kao što se i ljudi vraćaju u dobar restoran.
Druga ptica, muljača, gnezdi se u srednjoj Evropi i takođe leti do zapadne Afrike. Deo njih nosi odašiljače, pa se njihovo kretanje može pratiti na sajtu globalflyway.org, u okviru rute "East Atlantic Flyway".
Iako proizvođači tvrde da baterije traju dve do tri godine, zabeležen je slučaj ptice koja je šalje podatke već šestu godinu.
Ne održavaju samo ptice pejzaž
U Rizefelderu su važna i goveda.
Prema rečima Šuca, ove životinje takođe važe za "zaposlene" rezervata jer održavaju pejzaž tako što sprečavaju da zemljište zaraste u žbunje i drveće.
"One su prirodne kosilice, a rasa se zove hekrinder. Izgledaju kao auroksi, nekadašnje divlje krave, a pre nekoliko decenija je psotojala želja da se ukrštanjem povrati stara rasa. Međutim, tada nisu znali da današnja goveda u zapadnoj, srednjoj i istočnoj Evropi ne potiču od auroksa, već od stoke koju su prvi doseljenici doneli sa Bliskog istoka, iz Irana, Iraka i drevne Mesopotamije. Auroks je samo mali deo te istorije, ali ove životinje ipak liče na njih i izuzetno su otporne. Mogu na otvorenom da borave tokom cele godine, štala im nije potrebmo, pa onda nema ulaganja ni održavanja objekata, nema čišćenja. Dakle, to su goveda sa malim troškovima. Ne daju mnogo mesa, ali to i nije njihova namena. Njihova uloga je da održavaju prostor. Žive slobodno, tele se sama, bez mešanja ljudi. Veterinari ne dolaze svakodnevno, ali postoje stroga pravila, svaka životinja mora da bude obeležena i jednom godišnje se uzima uzorak krvi da bi se proverilo zdravstveno stanje i sprečilo širenje bolesti", poručio je biolog i naglasio da gde ima goveda, ima i insekata, a samim tim i ptica.
"Kad ne bi bilo komorana, to bi bio znak za uzbunu"
Kako objašnjava naš vodič, voda označava sigurno područje za ptice pogotovo u sušnom periodu.
"Iako je u drugim delovima zemlje bilo sušnije, Rizelfelder je bio poput zelenog ostrva, jer se sve navodnjava, pa ptice iz drugih oblasti dolaze ovde u potrazi za hranom. Kvalitet vode mora da bude dobar jer ima ribe, a ovde imamo dosta plitke vode što je prilično retko u Nemačkoj. Tako da ove ptice stoje u plitkoj vodi i tu dobijaju svoju hranu, uključujući i insekte. Ukoliko ne bi bilo komorana, primera radi, to bi bio znak za uzbunu", naveo je.
Borba protiv klimatskih promena i vetroturbina
Na dobrobit ptica utiče više faktora, a određene vrste se viđaju sve ređe zbog intenzivne poljoprivrede. To se može lako utvrditi jer ih radnici rezervata svakodnevno broje.
"Broj vivaka je opao. Početkom 2000-ih ih je bilo skoro hiljadu, a danas oko 300. Poslednjih godina se broj ne smanjuje brzo, ali ostaje na niskom nivou. Ova vrsta nam je posebno važna, jer je njen nestanak u prirodi dramatičan. Problem je što nema dovoljno prostora koji bi bio pogodan za ishranu ovih ptica, na ovom mestu im je sada dobro, ali generalno takvih površina nema mnogo", izjavio je.
Intenzivna poljoprivreda sve više uzima maha zbog čega broj insekata opada, pa nema dovoljno hrane. Samo na ovakvim zaštićenim mestima, kao što je Rizelfelder, ptice još mogu da opstanu.
"Što se tiče vetroturbina, pokušavamo da se borimo protiv njihove gradnje u blizini ovih područja. Postoji konvencija prema kojoj vetroturbine moraju biti najmanje 1,2 kilometra udaljene od oblasti važnih za ptice, a dva kilometra u pravcu njihovih glavnih puteva za letenje. Ipak, u praksi se ta pravila sve manje poštuju, pa su vetroturbine sve bliže. Najbliža je udaljena 2,03 kilometra, pa formalno ispunjava uslov, ali i dalje ima uticaja. Trenutno se borimo protiv planova za nove vetroturbine koje bi se nalazile tačno na putevima selidbe ptica", dodaje.
Kako je naveo, poslednjih godina se jasno mogu uočiti i posledice klimatskih promena. Broj gusaka je porastao zbog suše, a učestalije su i promene u migracijama.
"U sušnim periodima mnoge močvare presuše, pa ptice nemaju gde da nađu hranu, dok se ovde, zahvaljujući veštačkom navodnjavanju, voda zadržava. Zahvaljujući brojanju možemo videti da neke vrste dolaze ranije iz zimovališta i kasnije odlaze, mada to zavisi od vrste. Na primer, mali deo vivaka sada ostaje ovde i tokom zime, iako većina i dalje odlazi prema atlantskoj obali. Što se tiče roda, njihova priča je posebna.
Bela roda je vekovima vezana za ljudska naselja i krovove, uvek se kretala blizu ljudi. Sedamdesetih i ranim osamdesetih je skoro nestala iz Nemačke zbog trovanja pesticidima poput DDT-a, ostala su samo tri para u jednom delu Vestfalije. Od 2002. u našem rezervatu se ponovo pojavila jedna roda, a 2009. ih je bilo dve. Danas imamo 16 parova u rezervatu i njegovoj okolini. To je rezultat programa uzgoja ugroženih belih roda u zoološkim vrtovima, posebno u gradu Rajne, gde sada ima 120 parova. I u zoološkom vrtu u Minsteru živi oko 30 parova, ali tamo ih ne hrane, već moraju sami da se snalaze", poručio je Šuc.
(EUpravo zato)