Smeštena u srcu zapadne Istre, oko 6 km severoistočno od Poreča u Hrvatskoj, nalazi se jama Beredine. Njena silueta predstavlja savršenu ilustraciju kraškog reljefa: otvor širok oko 4 metara, koji vodi u prostor izdeljen u 5 podzemnih dvorana, dubine od oko 60 metara.
Temperatura u jami je stabilna tokom cele godine - oko 14 stepeni Celzijusovih, a vlaga se ne spušta ispod 90 odsto, što stvara mikroklimu koja je vremenom izbrusila unutrašnje strukture do nadrealnih formi.
Formirana je u krečnjačkim stenama tokom perioda krede, pre oko 100 miliona godina. Da bi tokom dugotrajnog procesa rastvaranja krečnjaka - tipičnog za kraške predele - nastala kompleksna mreža vertikalnih kanala, proširenja i podzemnih jezera.
Njena unutrašnjost je ispunjena brojnim stalaktitima i stalagmitima, zbog čega predstavlja pravo remek-delo prirode i geoloških procesa. Jedan od najpoznatijih primera je “Plešući par”, stub koji se spiralno uvija poput dva ljudska tela spojena u večnom zagrljaju.
Ovaj prirodni fenomen proglašen je geomorfološkim spomenikom prirode 1986. godine, a za posetioce je uređen i otvoren 1995. godine, kao prvi speleoturistički lokalitet u Istri. Zanimljivost je da je posećivana još od antičkih vremena, kada su drevni ljudi u njoj ostavljali keramičke posude u kojima su skupljali vodu tokom sušnih leta.
Čovečja ribica: duh iz podzemlja
Ipak, ovo nije jedina zanimljivost vezana za Baredine, već priča o njenom najpoznatijem stanovniku: čovečjoj ribici (Proteus anguinus). Na prvi pogled, deluje kao stvorenje iz naučno-fantastičnih filmova: nežno ružičasta, dugačka do 30 centimetara, zakržljalih očiju, pluća i nogu, može da izdrži nekoliko godina bez hrane, a životni vek preko 100 godina. Savršeno prilagođena životu u večnom mraku.
Živi isključivo u potezu od severne Italije, Istre, primorja Slovenije, BiH i Crne Gore i nigde drugde na našoj planeti. Drugim rečima, ona je "dinarski endemit".
Čovečja ribica je jedini vodozemac u Evropi koji živi u pećinama, i to uglavnom u grupama, priljubljene jedna uz drugu. Opstaje tamo gde malo šta može - u mraku čuje, oseća i “miriše” vodeni svet oko sebe kroz izuzetno razvijenu mrežu nervnih ćelija.
U jami Baredine stanuje u najdubljim, vlažnim delovima sistema, na dnu malih jezera i pukotina gde svetlost nikada ne dopire. Njeno prisustvo ovu jamu čini svojevrsnim podzemnim rezervatom, mestom gde evolucija pokazuje koliko daleko može da ide u svojoj izuzetnosti.
(EUpravo zato/ baredine.com)
