- Mario Reljanović ocenjuje da je Zakon o radu zastareo i da Srbija godinama odlaže temeljnu reformu radnog zakonodavstva.
- U Poglavlju 19 nije bilo napretka, a Evropska komisija traži novi Zakon o radu, izmene Zakona o štrajku i bolju socijalnu zaštitu.
- Kao prioritet nove vlade navodi se prelazak na sigurnije oblike rada i jača zaštita radnika, uključujući i strane radnike.
"Zakon o radu Srbije ne samo što je star, pa samim tim u mnogim delovima i prevaziđen, već nameće radnu kulturu koja više odgovara atmosferi 19. a ne 21. veka. Ne bi trebalo da bude reč samo o normiranju, već o širenju svesti da su kvalitativne promene koje se uvode zapravo korisne za poslodavca koliko i za radnika, da svaki radnik ima neotuđiva prava i da poslodavac nije ’gazda’ sa neograničenim ovlašćenjima, da radnik nije nužno zlo i trošak u procesu rada već je taj koji stvara višak vrednosti svojim radom“, rekao je za EUpravo zato dr Mario Reljanović iz Centra za dostojanstven rad i viši naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu koji će se kao jedan od učesnika Studentske liste naći u novom sazivu Vlade Srbije.
Ako o ovim pitanjima razmišljamo u kontekstu evrointegracija, prava radnika i socijalne politike su u fokusu Poglavlja 19, u kome godinama nije bilo ni najmanjeg napretka što pokazuje i alat EUmeter. Poglavlje ne samo da nije otvoreno nego je uspeh ocenjen sa "nula odsto", a usvojen je samo jedan akt. U skladu sa tim, glavna poruka je da ovoj oblasti "predstoji značajan posao“.
Evropska komisija je objavila godišnji Paket proširenja, a EUmeter je detaljno i transparentno prikazao napredak Srbije u periodu između dva Izveštaja EK.
O tome zašto je Poglavlje 19 zapelo u ćorsokak, zašto treba menjati Zakon o radu i šta bi trebalo da budu prioriteti nove vlade u oblasti rada i socijalne politike razgovarali smo sa ovim stručnjakom.
Prema njegovim rečima, Poglavlje 19 je godinama bilo zaboravljeno jer odlazećim vlastima nije odgovaralo da unose bilo kakve dalje izmene u Zakon o radu već se umesto toga pristupalo parcijalnom usvajanju takozvanih “bočnih zakona”, kojima su regulisani veoma specifični, i uglavnom u uporednoj praksi nepoznati oblici rada.
"Ovakva taktika je logična posledica ekonomske politike koja se zasnivala na održavanju što jeftinije cene rada. Otuda je bilo potrebno izuzetno mnogo vremena da se usvoji Akcioni plan za Poglavlje 19, koji potom nije realizovan u više 95 odsto planiranih mera, istekao je i nikada nije produžen ili zamenjen novim. Umesto da se pristupi temeljnoj reformi radnog zakonodavstva, koja bi podrazumevala ne samo usklađivanje sa pravnim tekovinama Evropske unije već i sa nizom drugim međunarodnih instrumenata UN i MOR, kao i sa savremenim trendovima razvoja pojedinih aspekata procesa rada i ostvarivanja prava radnika poput rada na daljinu, platformskih radnika, veštačke inteligencije i algoritamskog upravljanja, prava na digitalnu nedostupnost i slično, pristupalo se daljem rasparčavanju Zakona o radu i udaljavanju od međunarodnih standarda rada. Aktuelni EU twinning projekat koji se sprovodi jedan je od klasičnih primera kupovine vremena, kako bi se stekao utisak da se radi na novim zakonskim rešenjima. Twinning projekti su inače veoma korisni i svakako se ne dovode u pitanje benefiti međunarodne saradnje ovog tipa, ali na strani odlazećih vlasti nije postojala iskrena volja da aktuelni twinning vodi ka konkretnim rešenjima, već je ceo projekat iskorišćen kao povod za odlaganje usvajanja novog Zakona o radu“, objasnio je dr Reljanović za EUpravo zato.
Dok drugi uvode menstrualno odsustvo, mi se i dalje bavimo osnovama
U Evropi postoje mnoge novine u pogledu radnog prava, poput uvođenja bolovanja zbog zdravstvenih problema povezanih sa menopauzom ili menstrualnom ciklusom, ali koliko se tako nešto može očekivati i u našoj zemlji? Prema Reljanovićevim rečima, u Srbiji je prethodnih decenija zaživeo svojevrsni servilan odnos radnika prema poslodavcu dok su u radno zakonodavstvo "na mala vrata“ uvedeni razni oblici rada koji ne odgovaraju međunarodnim standardima, niti su usklađeni sa redovnim oblicima rada u drugim evropskim državama. Kao primer toga navodi sezonski rad koji je regulisan na način koji je protivan međunarodnim standardima, evropskom modelu sezonskog rada, Ustavu Republike Srbije i Zakonu o radu.
"Kada je reč o privremenim i povremenim poslovima, oni kao model kratkoročnog angažovanja radnika postoje u mnogim državama, ali ni u jednoj nisu normirani kao u Srbiji poput toga da radnik ima sve obaveze i odgovornosti kao da je u radnom odnosu, a ne poseduje nijedno pravo iz radnog odnosa. Dakle, postoje ’egzotične’ forme rada koje bi trebalo ukinuti, dok će neke druge biti zadržane, ali uz značajne izmene kako bi se radnicima omogućilo da uživaju osnovna prava“, dodao je.
Kako je napomenuo, u svetu su mnoga rešenja, koja predstavljaju logičan razvoj radnog prava, dobila pažnju koju zaslužuju dok kod nas nisu ni razmatrana.
"Pomenuto menstrualno odsustvo je jedno od takvih rešenja, a vidimo da je Crna Gora nedavno napravila iskorak i prva u regionu se pozabavila tim pitanjem. Zakon o radu Srbije ne samo što je star, pa samim tim u mnogim delovima i prevaziđen, već nameće radnu kulturu koja više odgovara atmosferi 19, a ne 21. veka. Mnogo je predrasuda nastalo u prethodnim decenijama i uveden je servilan odnos radnika prema poslodavcu kao pravilo, što će morati da se promeni pre nego što budemo mogli da razmišljamo o navedenim savremenim rešenjima. Ovo naravno ne važi za sve poslodavce, ne treba upadati u zamku stvaranja stereotipa poslodavca u Srbiji kao zlog čoveka koji ne voli svoje radnike. Ima mnogo pozitivnih primera, čak i poslodavaca koji žele da svojim radnicima omoguće neka prava iako su sputani aktuelnim Zakonom o radu, kao što je uvođenje četvorodnevne radne nedelje. Tako da situaciji treba pristupiti pažljivo, novine i njihovi efekti se moraju objasniti i poslodavcima i radnicima, moramo se resetovati na sistem u kojem se prava radnika poštuju zato što je to normalno i korisno za obe strane, a ne samo zato što zakon tako kaže. Od te tačke se mogu nadograditi nove ideje i prakse, kojih u radnom pravu uporedno gledano ne manjka“, rekao je.
Šta bi mogli da budu prvi koraci nove Vlade u oblasti rada i socijalne politike?
Prema rečima našeg sagovornika, koji se našao na 108. mestu Studentske liste za parlamentarne izbore koji su održani 25. oktobra, teško je reći šta sve mogu biti prioriteti nove Vlade jer ih "postoji na desetine".
Kako objašnjava, u skladu sa programom Studentske liste, u prvoj godini nove Vlade trebalo bi da bude sproveden postepen prelazak na novu ekonomsku politiku, koja će forsirati sigurne, visokospecijalizovane poslove, podršku domaćim privrednicima i stabilizaciju tržišta rada.
"U tom smislu bi prva godina Vlade u okviru Ministarstva za rad morala da bude iskorišćena za ozbiljna dubinska istraživanja koja nisu rađena godinama, neka i decenijama, kao što je pokrivenost sindikalnim članstvom i kolektivnim ugovorima, odnos ekonomske i socijalne komponente minimalne zarade, i slično. Istovremeno, krenulo bi se u ozbiljan rad na novom Zakonu o radu koji bi objedinio i preuredio sve postojeće režime rada. Postoji niz modela zakona koji mogu biti korisni, kao i analiza koje se mogu upotrebiti, tako da se rad na novom radnom zakonodavstvu sinhronizuje sa potezima koji će se povlačiti u oblasti ekonomije", rekao je.
Poseban deo čine problemi sa zapošljavanjem stranaca. Reljanović smatra da, sa jedne strane, njihov dolazak prate besmislene teorije zavere, a sa druge strane postoje aktivni lanci trgovine ljudima koji dovode strane radnike mimo svih propisa i u položaju modernog ropstva.
U Izveštaju EK o Srbiji se napominje da se moraju regulisati pravila o upućivanju stranih radnika u Srbiji. Jedan deo njih je zaista upućen u skladu sa propisima, međutim, šta je sa ostalima?
"U pitanju je institut koji je do sada dosta bivao zloupotrebljen i zbog toga postoji realna zabrinutost, posebno imajući u vidu da naše zakonodavstvo nije usaglašeno sa propisima EU, kao i da - i pored pozitivnih izmena u tom delu iz 2023. godine - i dalje postoji značajan prostor za zloupotrebu. Do ’upućivanja’ dolazi kada strani poslodavac uputi svog radnika kod domaćeg poslodavca u Srbiji, po osnovu ugovora o saradnji. Upućeni radnik je i dalje zaposlen kod stranog poslodavca kod kojeg ostvaruje sva prava, ali faktički radi kod poslodavca u Srbiji. Ovo je veoma jednostavno objašnjenje, ali se u praksi uglavnom svodi na takve situacije. Upućivanje se zloupotrebljava tako što se fingiraju uslovi za njegovo sprovođenje. Najčešće ’upućuju’ veoma sumnjive agencije iz inostranstva kod kojih radnik nije zaista zaposlen, ali Nacionalna služba za zapošljavanje nema mogućnosti da proveri da li je dokumentacija koju mu izdaju autentična. Na ovaj način domaći poslodavac u Srbiji dobija radnika koji nije kod njega zaposlen, a samim tim (osim nekoliko izuzetaka) nije ni odgovoran za ostvarivanje nekih najvažnijih prava, na primer, zaradu i dalje isplaćuje inostrani poslodavac. Primećeno je da su ovakve prevarne šeme uglavnom aktivne kada je reč o domaćim poslodavcima koji upućenim radnicima ne pružaju čak ni minimum standarda rada garantovanih zakonima Srbije, što su obavezni, a često ti ljudi žive u statusu koji je veoma nalik na žrtve trgovine ljudima“, objasnio je sagovornik EUpravo zato.
(EUpravo zato)