Zoran Živković i njegova supruga Marija iz Čokota poznati su u niškom kraju kao veoma uspešni povrtari.
Ipak, pre nego što su se posvetili imanju bavili su se sasvim drugim poslovima.
Zoran je završio Ekonomski fakultet u Nišu i radio je kao bankar, dok je Marija završila geografiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu i radila kao novinarka.
Zoran je od bankarstva odustao 2010. i iste godine se ozbiljno posvetio poljoprivredi. Glavni motiv bio mu je da nastavi porodičnu tradiciju i bude "svoj na svome".
"Poljoprivredom su se bavili moji roditelji, moji baba i deda i nekoliko generacija mojih predaka pre njih. Sa suprugom sam se dogovorio da se i mi time bavimo, ali smo odlučili da promenimo stari način na koji su oni obrađivali zemlju", počinje priču Zoran za Agroklub.
Živkovići podigli savremene plastenike
Krenuli su da intenzivno ulažu u poljoprivrednu proizvodnju, pre sve u objekte za uzgajanje povrća. Male plastenike slabije konstrukcije zamenili su velikim savremenim plastenicima koji omogućavaju provetravanje, čime se sprečava oboljevanje biljaka od plamenjače. Mreže koje imaju na ulazima sprečavaju ulazak insekata čime se eliminiše prskanje insekticidima.
"Ranije smo najviše proizvodili paradajz i kupus. Međutim, od kada smo pre 10 godina otvorili radnju gde prodajemo svoje proizvode, značajno smo proširili asortiman. Proizvodimo paradajz, krastavac, ljute i slatke paprike, zelenu salatu, mladi luk, rotkvice, spanać, papriku za ajvar i kupus", rekao je.
Obrađuju oko četiri hektara zemlje, a od toga je oko hektar ispod plastenika.
Vrlo je važno edukovati se
"Kako bih se što uspešnije bavio poljoprivrednom proizvodnjom u međuvremenu sam završio Višu poljoprivrednu školu u Prokuplju. Idem na seminare i trudim se da pratim sve novine u poljoprivrednoj proizvodnji", priča ovaj vredni povrtar, dodajući da je odlazio i na studijska putovanja koje je Niš organizovao.
"Tih putovanja odavno nema, što je šteta, jer smo mnogo toga mogli da naučimo od poljoprivrednika u zemljama u kojima je poljoprivreda na visokom nivou."
Nije lako, ali je "svoj gazda"
Kako kaže, nije lako baviti se povrtarstvom jer je to posao koji zahteva angažovanje 365 dana u godini. Ipak, sa druge strane, omogućava mu da bude "sam svoj gazda".
"Mogu da planiram svoje vreme, i onda kada više radiš možeš više da zaradiš. To su neke prednosti u odnosu na standardnih osam sati radnog vremena. Jeste napornije od klasičnog radnog vremena, ali možeš da uživaš u proizvodima koje sam proizvedeš i ponosan si na to što si uradio", ističe sagovornik.
Ističe da je manjak radne snage trenutno najveći problem.
"U Čokotu uopšte ne možemo da nađemo sezonske radnike koji bi nam pomagali nego idem u druga sela. Odlazim po 10, 15 kilometara svakog dana da bih dovozio i odvozio sezonske radnike", kaže on i dodaje da su problem i cene koje nikada ne mogu da se predvide.
"Po pravilu, kada je berba u jeku cena bude niska. Sa druge strane, cene goriva, semena, đubriva i zaštitnih sredstava stalo rastu."
Jedno vreme su se bavili proizvodnjom cveća, jer ona mnogo voli cveće, ali im je povrtarstvo uvek bilo u fokusu, kao i ostalim stanovnicima Čokota.
"Šest velikih hangara koje smo podigli mnogo nam olakšava proizvodnju jer su pod najlonom kontrolisani uslovi. Bavimo se prevencijom, ne dozvoljavamo da se bolest javi u plasteniku. Izbegavamo prskanje jer to poskupljuje proizvodnju, a i proizvodi su ovako zdraviji", poručila je Marija.
(EUpravo zato/Agroklub)
