Fosfatna đubriva, poput diamonijum-fosfata (DAP), trojni superfosfata (TSP) i monoamonijum-fosfata (MAP), predstavljaju važan stub moderne poljoprivrede, pored azotnih đubriva. Ako azot obezbeđuje biljkama brz rast i zelenu masu, fosfor je ključan za razvoj korena i plodova, a bez njega nema stabilnih prinosa ni kvalitetnih žetvi. Za razliku od azotnih đubriva, koja zavise od prirodnog gasa u svojoj proizvodnji, fosfatna zavise od sirovinskih resursa, odnosno fosfatnih ruda i hemikalija poput sumporne kiseline i amonijaka. Kriza fosfata u Evropi od 2021. do 2025. godine pokazala je koliko je kontinent ranjiv kada zavisi od uvoza ključnih sirovina, i kako kombinacija geopolitičkih odluka i globalne potražnje može da uzdrma čitave industrije, a na kraju i evropske potrošače.
Evropa je istorijski zavisna od uvoza fosfata. Najveći svetski proizvođači su Maroko, Kina i Sjedinjene Američke Države. Maroko, sa ogromnim rezervama u Zapadnoj Sahari, drži ključne poluge globalnog tržišta, dok Kina ima snažnu kontrolu nad sopstvenom proizvodnjom i izvozom. Evropska unija raspolaže ograničenim sopstvenim zalihama, pa je većina fosfatnih đubriva morala da se uvozi. Kada su tokom 2021. i 2022. godine globalne cene sirovina počele da rastu, Evropa je bila među najteže pogođenima, jer nije imala unutrašnji izvor kojim bi mogla da ublaži udar.
Dvostruki udar za poljoprivrednike
Prvi ozbiljan šok došao je iz Kine, koja je od kraja 2021. godine počela da uvodi ograničenja i kvote na izvoz fosfatnih đubriva. Razlog je bio rast domaće potražnje, ali i želja Pekinga da obezbedi sopstvenu prehrambenu sigurnost u vreme kada su cene hrane u svetu rasle. Kada zemlja koja proizvodi trećinu svetskih fosfatnih đubriva odluči da smanji izvoz, globalna ponuda naglo pada, a cene rastu. Evropa se našla u situaciji da mora da plati znatno više za svaku tonu uvezenog DAP-a ili TSP-a, a alternativni dobavljači, poput Maroka, podigli su cene jer su imali sigurnu potražnju u novim okolnostima.
U isto vreme, poskupeli su i drugi ključni inputi u proizvodnji fosfatnih đubriva. Cena sumporne kiseline, koja se koristi u preradi fosfatne rude, porasla je zbog viših energetskih troškova i rasta tražnje u hemijskoj industriji. Amonijak, koji se kombinuje sa fosfatima, takođe je poskupeo jer zavisi od prirodnog gasa. Time je troškovni pritisak bio dvostruk: s jedne strane sirovine su bile skuplje, a s druge strane osnovni hemijski inputi takođe su se našli u cenovnoj spirali. Rezultat je bio da su fosfatna đubriva u Evropi u periodu 2022–2023. poskupela i do 150% u odnosu na prosečne nivoe iz prethodnih godina.
Posledice su bile vidljive u poljoprivredi, ali i šire. Za poljoprivredne proizvođače je rast cena fosfatnih đubriva značio da se pored skupih azotnih proizvoda suočavaju i sa dvostrukim udarom. U mnogim regionima Evrope, naročito u Mediteranu i Istočnoj Evropi i našem regionu, poljoprivrednici su odlučivali da smanje primenu fosfata, što je dovodilo do problema u kvalitetu i količini useva. Fosfor deluje dugoročno na plodnost zemljišta, pa smanjena primena može imati efekte ne samo jedne, već i više sezona. Tako je kriza fosfata počela da narušava osnovu evropske poljoprivredne produktivnosti.
Nije samo poljoprivreda trpela
Rast cena hrane bio je neminovan. Kada je skuplja proizvodnja žitarica i uljarica, povećava se i cena stočne hrane, a time i cena mesa, mleka i mlečnih proizvoda za kupce. Lančani efekti bili su slični kao kod azotnih đubriva gde je cena skočila zbog cene gasa, a to je da su potrošači osećali poskupljenja na rafovima supermarketa, a poljoprivrednici su isticali da njihov profit nestaje između visokih troškova i niskih otkupnih cena. U Francuskoj, Španiji i Italiji, gde se mnogo koristi fosfatno đubrivo za povrtarske i voćarske kulture, pritisak je bio posebno snažan. Na pijacama i u maloprodaji voće i povrće poskupelo je dvocifrenim stopama, što je dodatno poguralo inflaciju hrane širom Evrope, a koja se prelila i na Srbiju sa svojim efektima.
Osim poljoprivrede, kriza fosfata pogodila je i druge sektore. Fosfatne hemikalije koriste se u stočnoj hrani, deterdžentima, pa čak i u nekim farmaceutskim proizvodima. Kada su cene đubriva porasle, poskupeli su i inputi u industrijama koje zavise od fosfatnih jedinjenja. Neki proizvođači stočne hrane u Nemačkoj i Danskoj suočili su se sa dvostrukim izazovom, s jedne strane skuplje žitarice, s druge skuplji fosfatni dodaci. Time su troškovi mesa i mlečnih proizvoda porasli još više, stvarajući dodatni inflacioni pritisak.
Sistemski efekat na ekonomiju
Geopolitička dimenzija bila je takođe izražena. Maroko je postao ključni dobavljač za Evropu, a njegova kompanija OCP Group koristila je priliku da učvrsti globalnu dominaciju. Međutim, pitanje porekla fosfata iz Zapadne Sahare otvorilo je i politička pitanja, jer deo međunarodne zajednice osporava pravo Maroka na eksploataciju tih resursa. Time je energetska i prehrambena sigurnost Evrope dobila i element spoljnopolitičkog rizika, jer se pokazalo da zavisnost od jednog dobavljača može da postane problematična i politički i moralno. Jedan deo evropskih država zato se fokusirao na ekspolataciju fosfatne rude, koja se trenutno eksploatiše unutar Evropske unije samo u Finskoj u relevantnim količinama.
Od 2024. godine situacija se donekle stabilizovala, jer je Kina ublažila izvozna ograničenja, a Maroko povećao kapacitete. Cene fosfatnih đubriva pale su u odnosu na vrhunac iz 2022–2023, ali su ostale znatno iznad istorijskog proseka. Novi „normalan“ nivo bio je oko 600–700 evra po toni DAP-a, što je i dalje dvostruko više nego pre pandemije. Evropski farmeri i dalje su se suočavali sa višim troškovima, a politički pritisak nije jenjavao. Protesti poljoprivrednika nastavili su se širom Evrope, jer u kombinaciji sa klimatskim politikama EU i zahtevima Zelenog dogovora, kriza fosfata postala je još jedan dokaz da je evropska poljoprivreda ranjiva kada nema sigurnu i diversifikovanu bazu inputa.
Ukupno gledano, kriza fosfata pokazala je da problemi sa jednim segmentom đubriva mogu da imaju sistemski efekat na čitavu ekonomiju. Rast cena fosfatnih proizvoda nije samo smanjio profitabilnost poljoprivrede, već je izazvao talas poskupljenja hrane, narušio konkurentnost industrije stočne hrane i otvorio spoljnopolitička pitanja zavisnosti od pojedinih dobavljača sa kojima postoje politička neslaganja. Kao i u slučaju gasa i azotnih đubriva, Evropa je u periodu 2022–2025. naučila da sigurnost hrane zavisi od globalnih resursa i da je ranjivost u lancima snabdevanja pretnja i u ekonomskoj i u političkoj sferi.
(EUpravo zato)