Šta će doneti industrijska politika nove Evropske komisije?

Izglasavanje druge Evropske komisije pod vođstvom Ursule fon der Lajen prošlo je relativno lako i bez velikih prepreka.

Ovu funkciju u okviru nove Komisije obavljaće lojalni saradnik francuskog predsednika Emanuela Makrona, Stefan Sežurne, koji je bio i ministar spoljnih poslova ove evropske sile. Naravno, postavlja se pitanje zašto je industrijska politika postala važna i zašto je to evropsko, a ne nacionalno pitanje?

Odgovor leži dominantno u sadašnjem geopolitičkom kontekstu i položaju Evrope u promenjenim svetskim ekonomskim odnosima. Evropska unija je kao šampion slobodne trgovine i jakog izvoznog sektora u velikoj meri beležila koristi od dosadašnjeg poretka. Ipak, poslednjih godina se desio svojevrsni vid svetske oseke slobodne trgovine i sve većeg skretanja država ka podršci domaćim kompanijama naspram čistog tržišnog modela. Ovaj trend je na različite načine krenuo iz dve najveće ekonomije sveta i trenutno preti konkurentnosti evropske industrije, koja se suočava i sa drugim izazovima poput dostupnih jeftinih energenata.

Sa jedne strane, Kina je u poslednjim godinama drastično uvećala nivo pomoći odabranim industrijama za koje smatra da će biti industrije budućnosti. Stotine milijardi dolara vrednosti jeftinih kredita, podsticaja, subvencija i drugih povoljnosti slilo se u nekoliko sektora ove privrede, koja se postepeno udaljavala od opadajuće građevine i tržišta nekretnina. Na drugoj strani Pacifika, unutar SAD-a javio se drastičan pad entuzijazma prema slobodnoj trgovini i rast želje za višim carinama i drugim trgovinskim barijerama. Ovaj sentiment je bio važan za uspon Donalda Trampa i njegove politike visokih carina iz 2016.

Navedene programe carina i izvoznih ograničenja je administracija Džoa Bajdena sistematizovala i nastavila, a na njih je dodala i svoju verziju industrijske politike kakva postoji u Kini. U mandatu odlazećeg predsednika usvojen je gigantski program zelenih
industrijskih subvencija IRA i takozvani CHIPS Act koji je predstavljao program podrške proizvodnji čipova u samoj Americi.

Na ovaj način su Kina i SAD ušle u industrijsku trku u sferi čipova, baterija, električnih vozila, solarnih panela, vetrogeneratora i visokih tehnologija, a koja podrazumeva i carine na tuđu robu i podsticaje za domaću robu. Evropska unija ostala je na taj način izložena rizicima koji proizilaze iz mogućnosti da bude trgovinski izolovana, ali i da na ovakvom tržištu ne bude dovoljno konkurentna.

Električna vozila iz Kine se po povoljnijim cenama od evropskih u sve većim brojevima probijaju do evropskih kupaca, te nemačka automobilska dominacija više nije garantovana. Na drugoj strani, veliki broj evropskih kompanija odlučuje se da svoje proizvodne kapacitete premesti u SAD, zbog velikih povoljnosti koje nude Bajdenovi programi. Zbog toga će Evropska unija morati da što pre ojača svoju industrijsku politiku, čije naznake postoje tek u određenoj meri. To će biti najvažniji zadatak za Ursulu fon der Lajen, jer je potrebno naći rešenje na nivou cele Unije i prevazići prepreke koje postoje na međunarodnom nivou, s obzirom da su članice tek sve zbirno dovoljno jake naspram SAD i Kine.

Kina ima najveću prednost jer ima centralizovane i razrađene lance snabdevanja od sirovine do finalnog proizvoda. Peking je dominantan kada se radi o rudarenju ili obradi ključnih minerala za navedene proizvode, poput nikla, litijuma, kobalta ili bakra.

Ove rude koje kineske kompanije iskopavaju u samoj Kini i svetu, ili najvećoj meri barem obrađuju, koristi recimo njena industrija baterija. Ona je u ogromnoj meri podržana od strane države i postigla je ekonomiju obima kroz veliku proizvodnju. To je omogućilo da baterije u prethodnih 10 godina pojeftine globalno za oko 90% i da kao glavna komponenta električnih
vozila dovedu i do njihovog pojeftinjenja, ali i većih mogućnosti skladištenja energije iz obnovljivih izvora. U međuvremenu su nastali novi giganti u ovoj oblasti, te i najveći svetski proizvođač litijum-jonskih baterija (CATL) i najveći svetski proizvođač električnih vozila (BYD) dolaze iz ove zemlje.

Na drugoj strani, Evropska unija u ovoj industrijskoj oblasti ima jasan zaostatak. Za početak, većina potrebnih sirovina dolazi iz inostranstva, što stvara ranjivost u odnosu na tuđe izvozne kontrole. Postoje i države poput Finske koje rudare ili će uskoro rudariti sve najvažnije sirovine za nove industrije od nikla i kobalta do litijuma, ali to nije dovoljno.

Evropska unija je u okviru svoje industrijske politike donela u martu prošle godine Zakon o kritičnim sirovinama koji bi trebalo da uprosti procedure i uveća domaće rudarske i prerađivačke kapacitete. Najviše prilika leži u Češkoj i Nemačkoj, koje imaju litijumske projekte i najveće rezerve. Kada se radi o preradi, Finska već danas prerađuje oko 20% svetskog kobalta. To je tek početak i biće potrebno ubrzanje.

Kada se radi o baterijama postoji takođe konkretno delovanje EU. Evropski savez za baterije osnovan je kako bi unapredio proizvodnju baterija u EU i smanjio zavisnost od uvoza iz trećih zemalja. EU je tako postavila cilj razvoja održivog lanca vrednosti za baterije koji bi bio pandan postojećem kineskom lancu. U Nemačkoj, Poljskoj, Mađarskoj i Švedskoj već se danas dešavaju ogromne investicije u ovoj oblasti, ali je potrebno uvećanje obima. Švedski startap Norvolt uspeo je da generiše najviše sredstava za ove potrebe, ali se sada suočava sa ogromnim finansijskim problemima zbog kašnjenja isporuka evropskim automobilskim gigantima poput BMW-a. Ta situacija je bacila senku na evropsku industriju, jer su nemački giganti na kraju morali da se ponovo oslone na azijske baterije, umesto evropskih. Međutim, to nije bio jedini izazov za njih, jer se danas suočavaju sa problemima u poslovanju koji ih navode na otpuštanje radnika i druge mere. U tom smislu je ovaj sektor kao ranije
najvitalniji deo evropske privrede i jak izvoznik sada ušao u fazu restrukturiranja u nezgodnom momentu.

Ipak, iako će evropska industrija biti primorana da se bori protiv kolosalnih kineskih subvencija, Trampovih carina i Bajdenovih programa, bitka nije unapred izgubljena.

Kina i SAD imaju evidentne prednosti na globalnom tržištu koje se sve više fragmentiše, ali deluje da je Evropska unija prepoznala problem i deluje u smeru rešavanja. Iako trenutno deluje sporije i trapavije, industrijska politika Evrope je definitivno stavljena na visoko mesto u novoj Komisiji i biće predmet dodatnih koraka koje ćemo tek videti.

Deo rešenja spominjao je i bivši predsednik Evropske centralne banke, Mario Dragi, u svom izveštaju o konkurentnosti Evrope koji se ozbiljno razmatra u Briselu. Ukupno gledano, evropska industrija oporavljala se i posle gigantskih ratnih razaranja, a ne bi trebalo imati sumnje da će se oporaviti i od privremenih problema u kojima se našla. To ne znači da će ceo proces biti lak, ali će biti nužan.