Seksualno nasilje nad ženama i devojčicama i dalje je jedna od najpotisnutijih tema u javnom prostoru. Iako se o njemu govori više nego ranije, razumevanje tog pojma i dalje je suženo, a mitovi duboko ukorenjeni. Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra objašnjava zašto seksualno nasilje nije samo čin silovanja, ko su najčešći počinioci, zbog čega je mit o "nekontrolisanoj strasti" opasan i kakve su promene Srbiji neophodne.
Na samom početku Sanja nam objašnjava, koliko javnost razume šta seksualno nasilje jeste?
"Utisak je da dobar deo javnosti ima dosta suženo razumevanje pojma seksualnog nasilja pod kojim se podrazumeva isključivo čin silovanja, i to samo onakav koji ostavlja ozbiljnije fizičke povrede. U realnosti, ali i po međunarodnim i nacionalnim zakonskim okvirima, seksualno nasilje uključuje čitav spektar radnji koje se odvijaju unutar sfere seksualnosti, a koje se odvijaju bez pristanka žrtve i koje za cilj imaju da povrede njeno dostojanstvo i izazovu strah ili poniženje.
Ukoliko ste, primera radi, učenica osnovne škole koju nastavnik na određeni način gleda, tako da se osećate uplašeno i postiđeno, vi možda nećete moći da imenujete taj pogled kao seksualno nasilje, ali on to jeste. Drugim rečima, seksualno nasilje podrazumeva neverbalne radnje, poput pogleda, verbalne radnje, poput komentara i pitanja seksualne prirode, ucene i slično, zatim fizičke radnje, poput neželjenog dodirivanja, pa do silovanja, te sve rasprostranjenije digitalne radnje, od poziva, preko neželjenog snimanja ili objavljivanja nečijih intimnih snimaka.
Vrlo je važno da razumemo čitav ovaj spektar jer sve pomenute radnje, bez obzira na to koliko nam deluju kao nevažne, mogu izazvati jednako teške posledice po žrtve, u zavisnosti od njenih godina, zdravlja, mehanizama za nošenje sa traumom. Te posledice idu od jakih osećaja straha i stida, preko gubitka samopoštovanja i motivacije, poremećaja u svakodnevnom funkcionisanju, pa do misli o samoubistvu i samoubistva".
Počinioce seksualnog nasilja najčešće stereotipno zamišljamo kao manijake koji noću iskaču iz grmlja kako bi seksualno napali žrtvu. Nažalost, stvarnost je znatno drugačija.
"Sva istraživanja ukazuju na to da su seksualni nasilnici najčešće oni koji žrtvu poznaju i imaju joj "pristup" – bilo da je reč o članovima porodice, nekome u okviru obrazovnog ili zdravstvenog sistema, vannastavnih aktivnosti kada je reč o mladim ženama, ili emotivnim partnerima kada je reč o ženama srednje i starije dobi. Oni nisu "manijaci" jer ne postoji medicinski utvrđena zajednička dijagnoza za silovatelje. Ono što im je zajedničko je viđenje žena kao seksualnih objekata, predmeta koji nemaju sopstvene želje i potrebe, već isključivo treba da služe njihovim".
Koje grupe žena i devojčica su posebno ranjive?
"Kao i kada je reč o počiniocima, tako i svaka žena i devojčica može postati žrtva – ne postoji određeni profil. Međutim, istraživanja ukazuju na to da počinioci često biraju situacije u kojima su žene ranjive – bilo da su one mlađe (ili pak starije) starosne dobi, teže se zauzimaju za sebe, ili nemaju snažnu mrežu podrške (npr. podržavajuće porodice, prijateljica, kolega), imaju neki vid invaliditeta, ili su pripadnice nacionalne manjine, pa se podrazumeva da im svakako niko neće verovati ukoliko progovore o svom iskustvu... Podsećamo, seksualno nasilje se najčešće dešava od strane muškaraca iz bliskog okruženja, te oni vrlo dobro poznaju prilike u kojima se žene nalaze i pronalaze načine kako će te prilike zloupotrebiti".
Mitovi o seksualnom nasilju
Brojni su mitovi koji kruže o seksualnom nasilju, kaže nam sagovornica, i izdvaja nam najopasnije.
"Jedan od mitova je da žene koje su silovane moraju imati fizičke povrede koje dokazuju da se ona branila, pa je došlo da upotrebe sile. Ipak, istraživanja potvrđuju da se u oko 70-80% slučajeva žrtve tokom čina seksualnog nasilja "zamrznu", te fizička sila počinioca uopšte nije potrebna. To je prirodna reakcija tela na traumatsku situaciju, te u tim situacijama njihovo telo procenjuje da najbolje što može da uradi jeste da se "zaledi", jer u suprotnom situacija može postati opasna po život. Otuda česta rečenica koju čujemo od žena: "samo sam čekala da prođe". Upravo zbog toga same žrtve nakon traume često osećaju krivicu što nisu više uradile za sebe, ne znajući da je njihovo telo uradilo najbolje što je procenilo da je moguće u toj situaciji.
Još jedan čest mit jeste da je seksualno nasilje rezultat izuzetno jake seksualne želje koja se ne može kontrolisati. I ovo je netačno, jer zapravo, seksualno nasilje nema veze sa seksualnošću već, kao i druge forme nasilja, ono predstavlja sredstvo za uspostavljanje moći i kontrole nad drugom osobom. Kao što je Dominik Peliko, muškarac koji je organizovao više desetina drugih muškaraca da siluju njegovu suprugu, Žizel Peliko, rekao: "Želeo sam da pokorim nepokornu ženu". Upravo to je cilj silovatelja, da dominiraju nad ženama. Sa druge strane, sam mit da muškarci ne mogu da kontrolišu svoje nagone vrlo je opasan i štetan po same muškarce, jer ih predstavlja kao bića bez svesti i samokontrole, što nije slučaj".
Koliko je seksualno nasilje prisutno u partnerskim odnosima i braku, i zašto je o tome posebno teško govoriti?
"Seksualno nasilje u okviru braka i partnerskih odnosa je daleko češće nego što o tome govorimo. U Srbiji je ono tek pre nešto više od 20 godina postalo krivično delo, ali preciznu statistiku o prijavama i osudama ne znamo, jer ne postoji kao zasebno delo, već se goni u okviru krivičnog dela Silovanje.
O tome je teško govoriti iz brojnih razloga, ali jedan od primarnih se krije u još uvek široko rasprostranjenom stavu da se u okviru partnerskog odnosa, a posebno braka, seksualni odnosi podrazumevaju, te da žena nema prava da ih odbije. Mnoge žene koje žive u nasilju prilikom obraćanja za podršku lakše govore o fizičkom i psihičkom nasilju kome su izložene. Potrebno je dosta vremena kako bi osvestile, a zatim i progovorile o seksualnom. Zato je važno razbijati i taj mit, jer seksualni odnosi ne smeju da se podrazumevaju, a svaki čin koji se odvija bez pristanka i želje svih uključenih strana predstavlja seksualno nasilje".
Koji su prvi koraci za ženu koja trpi seksualno nasilje? A kako može da pomogne okolina: prijatelji, kolege..?
"Svakako jedan od prvih koraka jeste da se obrati nekome u koga ima poverenja, da pozove neku od ženskih organizacija koje pružaju stručnu psihosocijalnu i pravnu podršku, ili da prijavi nasilje institucijama.
Jedan od važnih koraka u procesu oporavka od traume jeste upravo govor o traumatskom iskustvu u okviru sigurnog prostora, bez neverovanja, okrivljavanja i preispitivanja. Takođe je važno razumeti da se svaka žena može na različite načine nositi sa svojom traumom i da je potrebno strpljenje za taj proces. Seksualno nasilje je čin gubitka lične moći i kontrole nad sopstvenim telom i životom, te je nužna podrška čiji je cilj povratak te kontrole. Stvaranje takvog prostora i nepreduzimanje koraka bez eksplicitnog pristanka žrtve su neke od najvažnijih stvari koje okolina može učiniti za nju".
Koje promene su potrebne u Srbiji kako bi se smanjilo seksualno nasilje?
"Potrebne su promene na više različitih nivoa. S jedne strane, važne su zakonske promene u pogledu izmene definicije silovanja u našem Krivičnom zakoniku, koja je i dalje zastarela i koja podrazumeva upotrebu sile i pretnje, a morala bi biti zasnovana na pojmu pristanka. Sa druge strane, nužne su institucionalne promene jer postoji obostrano nepoverenje – žene ne veruju institucijama i ne prijavljuju seksualno nasilje, a institucije ne veruju ženama. Odgovornost za uspostavljanje odnosa poverenja jeste upravo na institucijama i profesionalcima koji rade u policiji, tužilaštvu, sudovima... I poslednje, potrebne su korenite promene u pogledu preventivnih aktivnosti koje podrazumevaju i uvođenje seksualnog obrazovanja koje bi, na način primeren uzrastu, sa mladima otvaralo teme seksualnosti, pristanka, poštovanja, granica, ravnopravnosti između žena i muškaraca..., ali i promene u medijskom izveštavanju koje bi doprinelo razbijanju mitova".
(EUpravo zato)
