Znojenje dlanova pred prezentaciju iako si dosad prezentovala stotinu puta.
Preterana priprema za sastanak na kom si najveća ekspertkinja u prostoriji.
Kad uspeš, osećaš olakšanje, ali ne i radost.
To nije manjak kompetencije. To je obrazac koji zovemo imposter sindrom.
Što je žena uspešnija, to je veća verovatnoća da će u nekom trenutku pomisliti da tu ne pripada. Mnoge žene nauče da preispituju sebe više nego što preispituju sistem.
U radu s liderkama i preduzetnicama, psihološkinja Mia Popić primećuje obrazac koji se ponavlja: uspeh raste, ali osećaj sigurnosti ne prati taj rast.
Ipak, nije svaka sumnja u sebe problem. Neke sumnje nas razvijaju. Druge nas parališu, zato smo upravo s Miom Popić, doktoricom psiholoških nauka, psihoterapeutkinjom i biznis psihološkinjom, razgovarali o samopouzdanju, uspesima, preispitivanju i samopotvrđivanju.
Kako imposter sindrom uopše možemo da prepoznamo, kako se on razlikuje od zdravog preispitivanja?
Najkraće: zdravo preispitivanje vodi rastu, imposter sindrom vodi samosabotaži.
Zdravo preispitivanje izgleda ovako: Šta mogu da naučim? Kako da budem bolja? Ono je usmereno na razvoj i vrlo je konkretno.
Imposter sindrom izgleda ovako: Ja zapravo ne pripadam ovde. Samo je pitanje vremena kad će svi shvatiti. Tu nema radoznalosti, već postoji strah od razotkrivanja.
Zdravo preispitivanje povećava samopouzdanje putem iskustva i dozvoljava da osetimo ponos i radost kad nam nešto uspe. Imposter sindrom čini da osećamo olakšanje kad nešto uspešno završimo, ali ne i radost.
Kad se zapravo formira imposter sindrom? Možemo li da prepoznamo prve znake već u detinjstvu i mladosti?
Može da se formira vrlo rano. Često počinje u detinjstvu u vidu poruka poput: "Ti si pametna, moraš uvek da budeš najbolja" ili "Lako je tebi, ti si talentovana", može se čuti i "Greške nisu opcija".
Deca tada počinju da veruju da je njihova vrednost povezana s postignućima. Kasnije, u odraslom životu, svaka nova uloga (fakultet, posao, liderstvo, preduzetništvo) aktivira stari strah: "Šta ako sad ne uspem?"
Zato se imposter sindrom često aktivira kad ulazimo u novu radnu ulogu, menjamo karijeru ili industriju u kojoj radimo ili kad dobijemo unapređenje i povišicu.
Da li su žene podložnije imposter sindromu? Kako stereotipi utiču na to kako one doživljavaju uspeh?
Važno je reći: imposter sindrom imaju i muškarci. Ali žene žive u kontekstu koji ga snažno podstiče.
Od žena se očekuje da budu: kompetentne, ali ne previše ambiciozne; samouverene, ali ne "napadne"; posvećene poslu, ali i porodici.
To je skup kontradiktornih očekivanja. Kad stalno dobijaš implicitnu poruku da moraš da balansiraš između "previše" i "nedovoljno", vrlo je lako razviti osećaj da nikad ne radiš dovoljno dobro. Zato žene češće doživljavaju uspeh kao nešto krhko i privremeno.
Zašto osobe sa imposter sindromom umanjuju sopstveni uspeh?
To je psihološki zaštitni mehanizam.
Ako uspeh pripišem sreći, slučaju ili pomoći, onda neuspeh ne govori ništa o meni.
To je pokušaj da se zaštiti identitet.
Paradoks je što ova strategija kratkoročno smanjuje anksioznost, ali dugoročno održava problem. Jer ako uspeh nikad nije "moj", onda nikad ne gradim stabilan osećaj lične kompetentnosti.
Da li imposter sindrom može da ima neke prednosti?
Može, ako se razume i reguliše. Problem nije u tome što sumnjamo u sebe. Problem je kad ta sumnja postane parališuća.
Cilj nije da uklonimo svaku sumnju, već da je pretvorimo u zdravu radoznalost.
Koje su najčešće posledice na profesionalni i privatni život?
U poslu najčešće vidim: odlaganje novih prilika, preteranu pripremu čak i onda kad imamo ekspertizu, izbegavanje vidljivosti, perfekcionizam i preopterećenje, kao i hronični stres i burnout.
Kod žena se to vrlo često preliva i na privatni život. Pojavljuje se osećaj da moraju "da nadoknade" uspeh u karijeri savršenstvom u drugim ulogama, ulogama partnerke, majke, ćerke. To vodi stalnom osećaju krivice i iscrpljenosti.
Kako se radi na rešavanju ovog sindroma i koje strategije su najefikasnije?
Najvažnije je razumeti da imposter sindrom nije problem samopouzdanja, već odnos prema sopstvenoj vrednosti.
U radu najčešće koristim pristup zasnovan na koučing psihologiji i na modelu koji sam razvila na osnovu svoje doktorske disertacije, u kojoj sam istraživala psihološke mehanizme koji osnažuju žene u liderstvu i preduzetništvu. Fokus je na nekoliko ključnih stvari:
- Razdvajanje vrednosti od postignuća
Učimo da prestanemo da merimo sebe globalno putem uspeha ili neuspeha.
- Rad sa unutrašnjim kritičarem
Učimo da prepoznamo misli koje zvuče kao činjenice, a zapravo su pretpostavke.
- Tolerancija na vidljivost i rast
Postepeno se izlažemo situacijama koje izazivaju strah (nove prilike, javni nastupi, liderstvo).
- Izgradnja unutrašnje sigurnosti
Umesto jurnjave za "dovoljno dobrim", razvija se stabilan osećaj lične vrednosti.
Ovo je upravo ono kako radimo i u mom programu za liderke i preduzetnice koji je posvećen prevazilaženju imposter sindroma —kombinacijom psiholoških alata, praktičnih vežbi i rada na realnim poslovnim situacijama. Ideja je da promene ne ostanu samo na nivou uvida već da se prenesu u konkretne profesionalne odluke i ponašanja. Jer cilj nije da nestane svaka sumnja. Cilj je da prestane da upravlja našim životom.
