Na suvom, crvenom tlu zapadne Afrike, u selima gde se porodične veze prepliću generacijama unazad, jedna francuska antropološkinja pažljivo je slušala ono što se često podrazumeva, ali retko preispituje. Dok su muškarci govorili o poreklu i nasledstvu, a žene o rađanju, braku i dužnostima, bilo je jasno da se iza svakodnevnih pravila krije dublja hijerarhija.
Ta antropološkinja bila je Fransoaz Eritije.
Pitanje koje je zanimalo
Učenica Klod Levi-Strosa, ali i prva žena koja ga je nasledila na čelu katedre na Kolež de Fransu, Eritije tokom svog rada nije bila u potrazi za spektakularnim otkrićima. Zanimala ju je struktura i mehanizmi koji oblikuju čitava društva. I jedno pitanje koje se ponavljalo u istom obrascu širom sveta: zašto je muškarac gotovo svuda vrednovan više od žene?
Njena istraživanja pokazala su da se biološka razlika transformiše u kulturnu hijerarhiju. Društva, tvrdila je, organizuju svet kroz suprotnosti: gore i dole, svetlo i tama, aktivno i pasivno, i u toj simboličkoj podeli muškarac najčešće zauzima "višu" poziciju. Ipak, njen stav je bio da ova hijerarhija ne mora da bude nasilna kako bi bila moćna. Dovoljno je da bude normalizovana.
Za feminističku ideju njenog doba, ovo je bila ključna poruka: ako je nejednakost izgrađena kroz sistem mišljenja, onda se čitav proces može i preokrenuti. Eritije je pokazala da dominacija nije zakon prirode, već obrazac društvenih normi. I za razliku od prirode, obrasci se mogu menjati.
Njen rad dao je podlogu savremenim raspravama o rodu i ravnopravnosti. Umesto da govori samo o pravima, istraživala je simboličke strukture društva. Umesto da se bavi posledicama, istraživala je uzroke. Danas, kada se širom sveta preispituju rodne uloge i granice identiteta, nasleđe Fransoaz Eritije podseća nas na suštinu: nejednakost nije sudbina.
Na Svetski dan antropologije, možda je pravi trenutak da se zapitamo: koje razlike još uvek prihvatamo kao "prirodne", a zapravo su samo deo priča koje smo nasledili?
(EUpravo zato/College de France)
