Na jednom skupu posvećenom sportu i inkluziji, britanska paraolimpijska šampionka Eni Vafula Strajk (žena čija je mladost počela u siromašnom selu u zapadnoj Keniji i kojoj je invaliditet bio prvo objašnjenje, a potom deo identiteta) stajala je pred publikom i govorila o onome što stvarno stoji "iza medalja" osoba sa invaliditetom.
Njena iskušenja su počela rano, nakon preležane dečije paralize sa dve godine, a vrhunac stigmatizacije je doživela tokom školovanja u Najrobiju. Međutim, sve se promenilo kada se odselila u Veliku Britaniju i posetila jednu lokalnu teretanu kako bi smršala.
Danas kada se priseti svih iskušenja, smatra da je prekretnica u njenom životu bila samo jedna stvar.Njeni prijatelji kada su je upitali, kako je sve postigla, dala je odgovor:
"Pitali su kako se to dogodilo. Moj odgovor je bio jednostavan: Rekla sam da mi je pružena prilika", govorila je Eni, podsećajući da su svako dostignuće i svaki korak napred, dokaz nezavisnosti i lične snage.
Slične poruke prenela je i Kvevira, žena sa invaliditetom iz Vanuatua, koja je trenirala i uprkos tome što je svet često gledao samo njen invaliditet, a ne i njen potencijal kao bacačice koplja.
Iskustvo je dovelo do zaključka da sport nije spektakl za publiku, već prostor gde ljudi uče da se susreću sa sobom i drugima kao ravnopravni.
Situacija u Srbiji
U Srbiji, mnogi još uvek vode bitke da društvo prepozna osobe sa invaliditetom kao ravnopravne članove zajednice. Ipak, postoje primeri koji se izdvajaju i govore u prilog tezi Eni Vafule Strajk, koliko toga mogu da postignu samo kada im se pruži prilika.
Dejana Bačko rođena je bez gornjih ekstremiteta, ali sa nesalomivom voljom koja ju je uvela u svet sporta i umetnosti. Kao dvostruka svetska šampionka u paratekvondoou i slikarka, Dejana je simbol činjenice da se ograničenja rađaju, ali i prevazilaze u našim umovima.
Takođe, Marija Mičev je još jedan primer srpske paratekvondo sportistkinje koja je osvojila medalje na evropskim i svetskim prvenstvima i predstavljala Srbiju i na Paraolimpijskim igrama u Parizu i Tokiju.
Kao i Borislava Perić, jedna od naših najboljih parateniserki sa zlatom, srebrom i bronzom osvojenim na više Paraolimpijskih igara, zajedno sa paraolimpijkom Nadom Matić, koja je osvojila bronzane medalje na više Paraolimpijskih igara u stonom tenisu, potvrđujući da rad i vere u sebe stvara donosi rezultate na ličnom nivou, ali i za sport i zajednicu.
Sigurno da treba uložiti još mnogo truda i rada na državnim, lokalnim i ličnim nivoima da bi ovakve priče postale svakodnevnica, ali nas one podsećaju da sport nije samo takmičenje, već prostor gde razumevanje i empatija treba da se susretnu sa snovima svakog od nas.
(EUpravo zato/disabilityinfo/srbijabezbarijera)
