Od pacijentkinje do podrške: Ivanka je nakon svoje borbe odlučila da pomaže drugim ženama sa rakom dojke

Mnoge žene koje su prošle kroz tu borbu postaju najglasniji zagovornici prevencije i ranog otkrivanja bolesti - jer zanju koliko je svaka kontrola važna i koliko jedna reč podrške može da znači.

10 godina pre dijagnoze Ivanka je otišla na svoju prvu kontrolu

Ivankina priča počinje mnogo pre dijagnoze raka dojke. Sa redovnim kontrolama dojki je počela pre svoje 40-te godine jer je pri svakom samopregledu napipavala neku kvržicu. Da ne bi proživljavala strahove iznova, potražila je pomoć lekara i odradila ultrazvuk, koji je ponovila nakon 3, pa 6 meseci i onda je kontrole obavljala u razmaku od godinu dana.

"Doktorka mi je objasnila da je kod mene jako zastupljeno žlezdano tkivo, pa su zbog toga te kvržice tako izražene. S godinama žlezdano tkivo prelazi u masno. Znači, nije svaka kvržica karcinom. Ali je jako važno kontrolisati se. Naročito ako ste u porodici već imali nekoga sa ovom bolešću. Kod mene je to bila tetka, mamina sestra. Kada sam ja dobila karcinom, znala sam i bez pregleda. Bio je to potpuno drugačiji osećaj i na kontroli su samo potvrđene moje sumnje," kaže Ivanka.

Njen život, kao i život svake žene koja se suoči sa takvom dijagnozom, promenio se u potpunosti. Iako je znala da nešto nije u redu, tek nakon što je dobila zvaničnu potvrdu - na život je počela da gleda drugim očima. Sigurna je kako svaka žena nakon što dobije tu dijagnozu, doživi šok, bez izuzetka.

"Prva misao koja se nameće, baš nameće, je da je to kraj. Puno puta sam razgovarala sa ženama koje nisu htele sebi ništa da kupuju, jer su smatrale da im neće trebati. Imate hiljadu pitanja, a odgovora nema. To je prilično konfuzno stanje i tu je jako bitna podrška. Na prvom mestu porodice i bliskih ljudi, ali i psihološka pomoć. Ne reaguju svi isto, to su užasno teški momenti", smatra Ivanka.

Nakon što je krenula sa hemioterapijom, shvatila je da od nje više ne zavisi mnogo toga. Jedino što je prema sopstvenom priznaju, mogla da uradi jeste da se skoncentriše na lečenje, sluša savete lekara i da se distancira od svega negativnog. Proces lečenja je trajao tačno godinu dana, i za taj period je uspela da odgovori sebi na brojna pitanja.

"U tom periodu shvatite šta su prioriteti, shvatite koliko ste vremena gubili na nebitne stvari. I onu konfuziju koja se stvorila počinjete pretvarati u nešto pozitivno i korisno za sebe. Kroz taj proces lečenja sam prilično naučila da odbacujem ono što je štetno za mene. Ako ne mogu da odbacim u potpunosti, trudim se da izbegavam, što je moguće više, loše situacije. A da se sa onima, koje ne mogu da izbegnem suočavam na malo fleksibilniji način."

Nakon prolaska kroz ovu borbu potpuno drugačije gledate na život, prema rečima Ivanke. Prvo, počnete ozbiljnije da shvatate kako svi imamo ograničeno vreme. Mnogo više počnete da cenite svoje vreme, i vreme ljudi oko vas. Zato se sada trudi da ga maksimalno iskoristi za pametne stvari. Ona stara izreka da "male stvari čine sreću" je prema njenom mišljenju, apsolutno tačna: "Samo što mi to često zaboravimo. Trudim se da svaki dan učinim za sebe nešto dobro, nebitno šta, može biti neka sitnica. Ali da to utiče da se osećam dobro."

Ono što svi treba da shvate je da moramo malo da usporimo, prema Ivankinom mišljenju. U trci sa samim sobom, sa životom, vrlo često ne znamo ni kuda trčimo. Žurba nas uglavnom vodi u nervozu i stres, ako se stvari dobro poslože sve će se postići i lagano. Važno je znati prioritete, a na prvom mestu je zdravlje, kako zaključuje.

Nakon borbe - podrška za druge žene

Nakon što je počela da prima hemioterapije, Ivanka je otišla u udruženje kako bi saznala nešto više o iskustvima žena koje su prošle kroz proces lečenja. Žene se u tom periodu susreću sa brojnim pitanjima i nepoznanicama, a lekari i sestre ne mogu da se posvete toliko svakom pacijentu jer je fizički nemoguće.

Sa svakim sledećim nepoznatim korakom u procesu lečenja, javlja se nelagoda i bojazan: "Zato su udruženja jako bitna. Možete da pitate sve što vas zanima, da podelite sve strepnje i nedoumice sa ženama koje već imaju to iskustvo. Da dobijete podršku i osećate se spokojnije. Jer, niko vas ne može razumeti kao osoba koja je prošla kroz istu muku."

Upravo to je bila motivacija koja je pokrenula i Ivanku, da i ona svojim iskustvom pomogne nekome u procesu lečenja i da se lakše vrati normalnom životu posle svega. Često im se dešavalo da žena dođe na razgovor uplašena i da se rasplače, a kući ode nasmejana. Osim iskustvene i psihološke podrške tu su i lepa druženja, organizovanje raznih radionica, kulturna dešavanja, izleti.

Međutim, tokom ovog procesa i njen pogled na život se promenio. Rad u udruženju je podstakao da gleda u budućnost, jer se tu nalaze žene koje normalno žive posle lečenja. Drugim rečima, svojim primerom pokazuju da se sa bolešću treba suočiti, proći kroz to i nastaviti dalje. Dalje navodi, da treba otvoreno da se priča o borbi sa karcinomom, i da se širi svest o brizi za zdravlje. Ali i da, svaka žena može jasno i glasno da kaže kako je onkološki pacijent i da normalno živi sa tim.

"Ne da se skrivamo, da niko ne zna kroz šta smo prošli, kao da je to sramota. Bitno je da realno sagledamo naše stanje, da idemo dalje i od života uzimamo najbolje."

Na pitanje odakle crpi motivaciju da nakon svega pruža podršku drugim ženama, odgovara da je sam život motivacija. Imamo samo jedan, on je dragocen, zato ga treba proživeti na najbolji mogući način sa usponima i padovima, radošću, tugom.

Sve je to naše, to smo mi: "Kroz udruženje pokušavamo objasniti svakoj ženi da se vrati sebi, da ne bude sebi na poslednjem mestu, da nauči ceniti sebe i da se zna sačuvati. Da ne preuzima na sebe previše obaveza, da može sebi dozvoliti da jasno kae da nešto ne može. Jer, žena je stub porodice i da bi bila dobra za svoju porodicu, mora prvenstveno biti dobra za sebe. I za kraj jedan citat iz Harija Potera: "Čovek može biti srećan i u najstrašnijim vremenima, ako se seti da upali svetlo"."

Osnovne preventivne mere koje bi svaka žena trebala da praktikuje

Iako se o samopregledu i preventivnim kontrolama često govori, mnoge žene i dalje odlažu taj trenutak - iz straha, neznanja ili jednostavno zato što misle da se to "dešava drugima". Ivanka kroz svoje iskustvo danas pruža podršku ženama koje prolaze kroz borbu protiv raka dojke, ali im pruža i prave informacije.

"Osnovno je obavljati samopregled. Svaka žena treba jednom mesečno da pregleda svoje dojke, lako je doći do uputstva kako to pravilno obaviti. Ukoliko se pojavi bilo kakva sumnja, treba se javiti lekaru koji će je uputiti šta dalje. Nekada je to ultrazvuk, nekada mamografija, zavisi od slučaja do slučaja", objašnjava.

Slaže se i sa činjenicom kako svaka žena najbolje poznaje svoje telo i da je ona ta koja prva može da uoči neku promenu - kvržicu, crvenilo kože, iscedak iz bradavica. Nakon toga, obavezno je u svoj kalendar obavezno uvrstiti posetu lekaru, a on će proceniti u kojim intervalima obavljati kontrole: "Nama fali edukacija po pitanju zdravlja i ja lično bih uvela u škole zdravstveno vaspitanje. Pogotovo što se granica obolevanja dosta pomerila, i sve češće se sa ovim problemom susreću jako mlade žene koje se još nisu ostvarile kao majke."

"Već sam rekla da je prva pomisao kad se javi sumnja ili dobijete dijagnozu - kraj. Nije kraj, ako se otkrije na vreme. To je faza, proces lečenja koji treba proći, kao i kod nekih drugih bolesti. Da bi taj proces bio kraći i uspešniji bitno je što ranije otkriti. Zato i pričamo toliko o prevenciji", kaže.

Danas postoje lekovi koji su daleko efikasniji, nego pre. Kako Ivanka i sama priznaje, ranije je mislila da je karcinom dojke kod svih žena isti, ali prolaskom kroz ovu bolest naučila je da je svaka žena posebna priča. Tipovi karcinoma su različiti, kao i njihovi uzročnici, pa se i sam proces lečenja razlikuje u određenim segmentima. Za kraj konstatuje, da je sa napretkom medicine i dijagnostika preciznija, pa to omogućava i primenu lečenja koje je najefikasnije.

(A.C.)