Ona je nagrađivana autorka i članica Britanskog-kraljevskog književnog društva: Vesna Golsvordi za EUpravo zato

Vesna Goldsvorti, Beograđanka sa Banovog Brda godine 2021. postala je prva srpska spisateljica primljena u Britansko-kraljevsko književno društvo. Pored brojnih nagrada i profesionalnih dostignuća koje je od sredine osamdesetih do danas postigla u Engleskoj, ni Srbija joj nije ostala dužna.

Rođeni ste u Beogradu ali jako mladi odlazite u London. Šta je stajalo iza ovakve odluke?

Ja sam ljubavni emigrant, najkraće. Imala sam 23 godine kada sam upoznala svog muža i to u Sofiji u Bugarskoj i vrlo brzo zbog njega otišla u London. Tamo sam u početku radila u izdavaštvu, to je sve neka slučajnost i sticaj okolnosti. Ovde sam studirala jugoslovensku i svetsku kniževnost i kada sam došla u London, nije mi bilo jasno šta sa tom diplomom mogu, a šta ne mogu da radim. Nekim pukim slučajem sam se našla u izdavaštvu, i to zbog svog gimnazijskog latinskog.

Nakon toga sam prešla na BBC, a zatem na univerzitet. Sada je to skoro 40 godina.

Porodica mog muža, koja inače nema nikakve veze sa Balkanom, dočekala me je svim srcem. Nisu imali ideju o tome odakle dolazim.

Nisu imali pojma da li sam iz Slovenije ili Slovačke. Sve što su o Jugoslaviji naučili bilo je iz novinskih izveštaja koji su u to vreme osamdesetih bili magloviti. Mešali su Beograd, Bukurašt, Budimpeštu. Ali mislim kao osobu da su me izuzetno dobro primili.

Što vam je bio najveći izazov?

Teško je odgovoriti... Da ste me onda pitali šta mi je bio najveći izazov, verovatno bih odgovorila drugačije. A sada mi se čini da je najveći izazov bio na neki način steći samopouzdanje. Na primer, ja sam otišla na postdiplomske studije iz anglijske knježevnosti, a trebalo mi je tri ili četiri godine da se odvažim na to.

Na neki način sam bila skromnija nego što sam mogla da budem u svojim ambicijama. Ja sam tek negde deset godina posle života u toj zemlji shvatila da mogu sve što hoću.

Vaša biografija je poprilično impresivna. Godine 2021. postajete prva srpska članica Kraljevskog književnog društva Velike Britanije. Pišete na engleskom, a vaše knjige prevedene su na dvadesetak svetskih jezika. Dobitnica ste brojnih nagrada, između ostalog i nagrade Luna Virino. Kada biste sumirali, šta vam je u profesionalnom smislu donela odluka da svoju karijeru razvijate u Londonu?

Postoji jedna priča sa Tajlanda o pitanju - kako pojesti slona, a odgovor je zalogaj po zalogaj. Meni se čini da taj odgovor zalogaj po zalogaj može da se primeni u mom životu, u smislu da je to sve postepeno.

Kod mene ništa od svih stvari koje ste nabrojali nije bilo odjednom i na brzinu, već je sve zahtevalo neko vreme. U pisanju sam počela sa književnom kritikom, a onda mi je trebalo pet, šest godina da se uopšte odvažim da pišem kreativno na engleskom.

Da mi je tada neko rekao da ću jednog dana da predajem pisanje Englezima na jeziku koji je njihov maternji i nije moj, ja ne bih verovala. Sad mi se čini sasvim prirodno.

Ovom prilikom ste u Beogradu kako biste primili međunarodnu LUNA Virino nagrada za književno stvaralaštvo žena 2024. Koliko su vam značajne prilike da dođete u Srbiju, u rodni Beograd? Šta vam znači nagrada?

U Beograd kad stignem, posle pola sata imam osećaj kao da nikad nisam ni odlazila. Vrati mi se srpski, svega se setim. A nagrada je posebno pitanje. Ovo je međunarodna nagrada, ali na neki način meni potvrđuje osećanje pripadnosti.

Dopada mi se što je opis ove nagrade da je multikulturalna, i u tom smislu ja nalazim neko svoje mesto. Jer ja sam srpska književnica, ali pišem na engleskom jeziku i to onda znači, po nekakvoj definiciji, za 90 odsto nagrada ovde u Srbiji, nisam kvalifikovana po pitanju jezika. A u Engleskoj, gde sam dobijala nagrade, uglavnom se neko iznenadi, kao otkud sad ja, je li to međunarodna nagrada? I ja sam uvek nekako međunarodna.

Blisko ste povezani sa dve zemlje, jednom koja teži da uđe u Evropu i drugom koja je izašla iz nje. Možete li da se svrstate na neku stranu i zašto?

Godine 2014. na stogodišnjicu Prvog svetskog rata bila sam pozvana u nemačko ministarstvo spoljnih poslova da govorimo o načinu na koji se komemoriše ta stogodišnjica.

I shvatila sam, tek kad sam došla tamo, da ne znam da li su me pozvali kao Britanku ili kao Srpkinju. I onda sam shvatila kolika je u stvari divno kada su naše dve zemlje, moje dve zemlje, kada su na istoj stranici.

I onda sam rekla to što ste vi rekli. Jedna zemlja koja se trudi da uđe i druga koja jedva čeka da izađe. A to je bilo dve godine pre Bregzita. Tad mi niko nije verovao. Ja sam znala da će glasanje biti takvo kakvo je bilo, jer je bila takva atmosfera.

Međutim, u ovim intelektnim krugovima, u kojima se ja uslovno rečeno krećem, su svi bili za ostanak u evropskoj zajednici, tako da je bila tragedija posle tog glasanja.

A sa ove srpske strane, mi smo toliko toga pregurali istorijski, da je meni zapravo celo to glasanje o Bregzitu bilo, manje zanimljivo od mogućnosti da Britanija pođe, ne ratnim putem Jugoslavije, ali putem raspada zato što su te tendencije u Škotskoj i u Velsu sve jače.

To me uvek više zanimalo. Najstrašnije je u stvari kada se nađem u situaciji, a to se dešava često, da Britanija ide na jednu stranu, a Srbija na drugu.

A što mislite, gde se spajaju vaše dve zemlje? Kakav je taj odnos između Srbije i Velike Britanije?

To je jako teško pitanje, zato što postoji mnogo veće spajanje na nivou običnog naroda koji razume instiknivno šta se u Srbiji dešava, nego što se to čini na političkom nivou gde Britanija ima neku agendu, da kažem bivše velike sile koja voli da vodi politiku.

Kad je počao rat u Ukrajini Boris Džonson prvi je bio tamo. A zašto prvi? Britanija više nije ta velika sila. Znači to je nekakav ostatak onog vremena kada su zaista bili veliki i kada im je Rusija bila možda jedina rival.

A sad je tu Amerika.

Gde se danas nalazi na mapi Evrope Velika Britanija? Ne geografski, nego politički?

Neko je rekao da je Britanija nosač aviona u središtu Atlantika. Tačno je na pola. Međutim, sa ovom sadašnjom laburističkom vladom postoji nekakva nostalgija, kao jugonostalgija. Nekako bi da se vrate u evropsku zajednicu.

Mislim da Britanija nije iskoristila, kad se već odvojila, taj svoj potencijal. U tom smislu i jugonostalgija zna da blokira. Kao kad se razvedete (smeh).

Kakvu poruku ste želeli da pošaljete knjigom "Gvozdene zavese"?

Radnja knjige se dešava sredinom osamdesetih, znači neposredno pre pada gvozdene zavese. I na neki način namerno piše jedan kontranarativ. Obično se Zapad vidi kao superioran, Istok kao prostor neslobode.

Ovde postoji junakinja koja odlazi na Zapad i tu shvata da njena ideja autentičnosti i slobode nije u stvari takva. Mislim da je to pisanje protiv stereotipa, bez želje da uzdižem Istok. Nego jednostavno, priča je suprotna od većine narativa koje smo dosad čitali.

Ta priča je antička, sa savremenom preradom. U tom smislu nije autobiografska, ali i jeste, tapete su ipak moje. Znači, ja sam otišla u Englesku sredinom osamdesetih i namerno sam koristila to vreme, misleći da neću morati ništa da istražujem. Međutim, moj izdavač je toliko rigorozan da sam morala da istražujem mnogo više nego što sam se nadala.

Na primer, ako ona telefonira iz centra Londona, iz onih govornica, ja sam morala da proverim koliko je stvarno razgovor tada koštao. To je jedan mali primer.

Znači, vi pojma nemate. Ništa nije toliko strano koliko je relativno bliska prošlost. Koliko zapravo zaboravite toga.

Šta su vaši planovi u profesionalnom smislu za narednih pet godina?

Toliko je bilo posla oko poslednjeg romana. Roman je u Americi je bio jedna od najboljih knjiga 2023. New Yorker-a, i ja sam tako mnogo putovala da meni treba dve, tri godine da se saberem kad nešto izađe. Sad sam u tom međuprostoru, nemam konkretnih planova za pisanje, ali uvek posle godinu, dve, krenem nešto da pišem.

Što se univerzitetske karijere tiče, jedna prednost mojih godina je da nemam nikakvih ambicija. Tako da, za jedno godino dana pitajte me šta pišem.

(JA/EUpravo zato)